Srednjerazredni Osvetnici

 

Podcast

 

Post-kovidske promene

 

Kako nam se ovaj Kovid otegao, svi smo shvatili da ima važnijih stvari u životu od posla, pa smo u poslednja tri meseca i Kun i ja promenili posao i izvakcinisali se. Jedini problem je što nećemo moći uzimati godišnji odmor bar pola godine, ali gde i da putujemo...

Sve je to u Genima

Gledajući Maksa kako raste u dečkića sa svojim vrlinama i manama, neverovatno kako mu ponašanje liči na moje - čak ni ona koja nikad nije video. To me podstaklo da uradim potpuni genetski test koji mi je rekao da volim slatko, imam problema sa apetitom i viškom kila, da nisam ranoranilac i da sam nadaren za matematiku, as od sporta jedino imam šanse u tenisu i boksu. Isto tako imam preduslove za Alchajmerovu bolest i šlog - što moji preci potvrđuju. Kako je ovo do sada sve uglavnom tačno, nadam se da je i ostatak da nemam prenosivih genetskih defekata niti rizik od raka. Za kraj, evo i mog genetskog porekla.

Ciklus Svetlosti - Osvetljena Adelaida

Zimski festival svetlosti (Illuminate Adelaide) je održan nakon što ga je Kovid zaljučvanje pomerilo. Ovo je stvarno bilo duhovno iskustvo i kad bih zamislio put u raj, ovako bi izgledao.

Grad Svetlosti

 

Ni Korona nas nije sprečila da pretvorimo Adelaidu u grad svetlosti. Ugrabili smo poslednji dan festivala svetlosti nakon izolacije i nekoliko dana sa užasnim vremenom. Maks je silno uživao.

Van Gog Uživo!

Izložba Van Gog uživo je oslikala njegov život i baš nas dotakla. Neverovatno je kako njegova pisanja zvuče savremeno i blisko.

Novi posao - i F5 test rezultati

 

Pogled iz kancelarije sa novog posla - sve same duge i jednorozi. Nakon dve godine uprvaljanja u staračkim domovima, prešao sam u penziono. Takođe mogu da vitim i prethodnu kancelariju dok sam bio u Vodovodu, odmah naspram glavnom trga u gradu.

Pritom su me pošteno istestirali, uključujući psihološki test, IQ, matematički i jezički test - i nekako sam položio. Iznenadilo ih je što su mi jezičke veštine u top 92. percentilu Australijanaca u bankarstvu, a matematika u 96. percentilu. Psihološki profil mi je Advokat, ili rođen za rukovodioca.

Kad me je prethodna organizacija testirala po drugoj metodologiji, ispao sam odlučan i šarmantan :). Po DiSC metodologiji sam DI, ili pionir.

Četvrt veka

Nakon 25 godina, Bobland je ubedljivo najstarija IT firma u Sremskoj Mitrovici. Mada su mi ambicije bile velike kada sam ga pokretao, ne znam da li sam i sanjao da će radnja još postojati nakon 25 godina. Svaka čast Dušanu u 20 godina solo poslovanja uz proverenu uslugu (sa 5 zvezdica na Google) i preživljavanju bombardovanja, mnogih promena režima i nekoliko preregistracija. Nakon četvrt veka, ovo je jedna od retkih IT firmi, koja je krenula sa pravom radnjom, ali završila u garaži.

Da potraje barem još 20 leta!

Kriminal u Adelaidi

Kao što mi Dušan reče - koga je to mlada ubila kada vam je policija na vratima. Ovo su stvarne slike Gooogle Street View naše kuće, dok je policija istraživala (izuzetno) retko ubistvo iza ćoška i tražila nož u našem dvorištu. Baš je tad prošao taj njihov auto.

Ode naša Dobrila

 

Nakon teškog šloga, tromboktomije i tromesečnog oporavka uz sve poteškoće Kovid izolacije, Dobrila je preminula 3. juna.

Eulogija na sahrani

Hvala vam što ste se okupili da zajedno ispratimo Dobrilu u ovim čudnim vremenima, i obeležimo dubok trag što je ostavila u našim životima.

Svi smo je mi dugo znali, ali je i nakon sedam decenija uspevala da nas iznenadi. Jednostavna, a komplikovana. Štedljiva, a velikodušna. Naizgled skromna, ali duboko ambiciozna. Znam da bi želela da se zajedno prisetimo njenih dostignuća o kojima mi je ponosno pričala dok smo šetali botaničkom baštom u Kernsu.

Dobrila je bila pre svega bila izvanredna ćerka, tetka, majka i baka; Predana sestra i žena, dok je mogla. Bila je odano posvećena Majkici i duboko vezana za tatu, Duška, koga je rano izgubila. Iz Batine senke se izborila da krene na višu školu i kasnije pređe na fakultet, samo da bi obezbedila porodičnu penziju i izdržavanje za celu porodicu dok Majkica nije to mogla da preuzme. Pri tom je uspela da objavi naučni rad u međunarodnom žurnalu i ono što je najbitnije postala profesor hemije. Predavati u školi joj je bilo omiljeno zanimanje od najranijeg detinjstva kad se krišom ušunjavala u Batinu učionicu, pre nego što joj je bilo doba za školu.

Poput Mime Šiš, sve što je željela, to je i imala.

Kao popularni Plusić, usadila je ljubav prema nauci barem nekima od 10.000 đaka kojima je predavala u pet mitrovačkih srednjih škola. Poneki, čak i oni iz “nenaučne” ekonomske škole, su uz njenu posvećenost, osvajali nagrade na saveznim takmičenjima Nauke mladima, sa „hipster“ projektima: reciklirajući papir i praveći solarne panele u kućnoj radinosti u ranim osamdesetim dok je Ilon Mask još bio osnovac.

Bila je pravedna, i ništa je nije sprečavalo da i svojoj Naci da keca, kad je zaslužila. Možda ju je to poučilo da ne predaje familiji, pa je namerno prestala da radi u Nikola Tesli one godine kada sam ja krenuo, zašta sam joj uvek bio zahvalan. I Tehnološku školu je napustila nekoliko godina pre Duška, ali nam je zamalo svima predavala. Bojan je imao više sreće, mada mu Dobrila neke stvari nikad nije zaboravila, uprkos profesorskoj rasejanosti, poput belog luka na stolu koga je nekako povezala sa njim.

Poslednjih godina u školi je čak pisala i režirala školske priredbe i drame, gradeći svoju kreativnu stranu, uz hekleraj, štrikanje, šivenje i sviranje klavira. Na kraju je i sama napisala i izdala roman, Varlebena, i zaveštala dobar deo svoje duše i izreka na svakoj stranici.

A možda je u pitanju bio i žal za slavom i društvom zvezda. Volela je da se priseća druženja sa Jovanom Kolundžijom, ruskog šampanjca koji joj je doneo za moje rođenje i pola veka je koristila tašnu koju joj je njegov otac, sarač, lično napravio. Pričala bi o njenoj nastavnici harmonike, Koleri, koja je kao banova ćerka vozila „belog Bentlija“. Često je pominjala kako je Mira Banjac nosila Majkicine minđuše u Nušićevoj Ožalošćenoj Porodici, ili kako je predavala bokseru Tadiji Kačaru ili glumici Tanji Venčelovskoj. Samo još da je upoznala Noleta…

Ustreptala bi kad bi se setila studentskih dana i kako je sa cimerkom Mirom videla Miću Orlovića u restoranu, koji im se nasmešio. Sa Mirom je nastavila generacijsko prijateljstvo. Mada je imala mnogo poznanika i dragih kolega, bliski prijatelji su bili probrani i bilo ih je svega par. U njenim penzionerskim danima,  samo sa Mirom, Divnom, Biljom i Šumijem je mogla iskreno da se istoroče i do suza nasmeje.

Njeno srce je bilo meko i za konje, pse i naročito delfine. Sećam se njene radosti u delfinarijumu u Valensiji, koja ju je držala i nakon toga, pa se sa Kun ljuljala na ljuljšci, da bi naposletku igrala na uličnoj proslavi. Jednostavno srećna i bezbrižna.

Naša putovanja su mi najdraže uspomene: od Rovinja u sedamdesetim do našeg poslednjeg pre dve godine kada sam je video kako se topi od miline sa Maksom u fijakeru u Karlovim Varima. Maks je i dan danas zove „Baka Bože Bože“ usled njihovog druženja na tom putovanju. Volela je da putuje, sa roze šeširićem i sladoledom kao uvek dobrodošlim okrepljenjem o šetnje. Do pre par meseci se spremala da u maju ide sa bivšim kolegama u Makedoniju, a sa nama u julu u Italiju. Mada se te ture nisu ostvarile, ona je istinski utolila žeđ za putovanjima, jer je 26. rođendan dočekala u Rimu sa Ljubišom, a 64. u Barseloni sa nama - uz mnogobrojna putovanja po 3 kontinenta između njih. Uprkos tome, najdraži, 70. rođendan je proslavila u svojoj Sremskoj Mitrovici sa najmilijom porodicom i uz govor, koga se svi sećamo.

Na kraju, i ono najbitnije, bila je požrtvovana majka i tetka na koju smo se uvek mogli osloniti – kada je trebalo podržati moralno i finansijski Boblend, naše studiranje, ili nas jednostavno okupiti barem jednom mesečno. Uživala je da pravi nedeljni ručak sa supom sa knedlama, rinflajš sa paradajz sosom, pečenim piletom i, naravno, „Vasojkom“. Ako se prigladni, pravila bi i čange-lange sa sirom i sremsko „na kukuruzovini“, ili što bi Mađari zvali odžak kolač. I dok kuva i ne staje, srce joj je srećno jer se deca druže. Sa mojim odlaskom u Australiju, dopunila je prazninu uz Maju, Aleksu, Minu i Vladimira.

Mislim da bi nam sada poručila, kao u njenoj knjizi Varlebena, da mrtve treba poštovati, a brinuti o živima. Bilo bi joj drago da zna da je njena najveća ostavština to što je bila tkivo i magična sila iza veza koju je stvorila između Duška, Nataše i mene.

Hvala joj i neka bude spokojna, zajedno sa svojim roditeljima.

Slava joj

Luda vremena

 

Dobrodošli u 90. Ovo je moja lokalna samousluga. Ispred red, a unutra prazno. Tek sam u sredu uspeo kupiti toalet papir kog nisam video (ni kupio) od februara. Pandemija.

Srecna 2020 - Neka bude dobra kao 20:20 vid

Decenije prolaze... Danas mi je profesionalna asocijacija, ISACA, javila da sam dosegao najviši platinasti nivo nakon 15 godina u struci kao profesionalno registrovan član.

Pritom sam sinoć video i koliko se Adelaida promenila u poslednjih 18 godina, koliko sam ovde. Što nije ni čudo, kad pomislim da delim poslednih 10% istorije grada koji je svega 184 godine star :).

ACH Nagrade - Proslava na poslu

ACH Group Celebrates Awards Night 2019 from ACH Group on Vimeo.

Samoposluga koju nam je hladni rat izgradio

Kao neko ko je odrastao pored samoposluge koja je imala Thomy majonez, Maggi, Knorr, Nestle, Adidas i ostale zapadne proizvode, nikad mi nije palo napamet, otkud kapitalističke samoposluge u socijalističkoj Jugoslaviji. Sve dok danas nisam poslušao Frikonomiks podkast kako su samoposluge bile deo američke propagande tokom hladnog rata, do te mere da su Amerikanci sagradili "Supermarket USA" od 1000 kvadrata usred Zagreba 1957! Avionom su dopremali sveže voće i porvće, uključujući jagode u decembru. Toliko je oduševio milion Jugoslovena (i Slavenku Drakulić) koji su ga posetili, uključujući i druga Tita, da je on kupio ceo supermarket i doveo tim američkih stručnjaka da pomognu organizovati lanac samousluga. Ne znam kad je STR Vojvodina Drakstor* otvoren pored moje zgrade, ali je jednostvano bio tu od detinjstva. Sećam se kako sam kupovao jogurt u maminim papučama kao petogodišnjak.

Kao primer obrnute globalizaije, sećam iznenađenja kada sam u prodavnici usred Adelaide (specijalizovanoj za balkanske migrante) 2002. našao kukuruzno brašno Corn Product, u onom starom socijalističkom pakovanju sa tetom, koje je takođe ostalo isto od mog rođenja. Ne mogu opisati koliko sam se obradovao.

Kada već diram nostalgiju, Blic je nedavno iskopao promo film Filmskih novosti iz 1983, odnosno od kada imam prva sećanja. Tada sam bio nešto malo stariji od Maxa. Kako je i nama ovde život prilično idiličan, nadam se da nećemo krenuti stopama stare Juge. Pritom je muzička pratnja vrlo primerena - prohujalo sa vihorom (iliti "Zameo ih vjetar" kako je to bilo znano u nekim krajevima naše otadžbine).


*Drakstor je nekad bilo ime za samousluge otvorene nedeljom, jer je obično postojala samo jedna takva "dežurna" prodavnica u gradu, dok su ostale bile zatvorene. 
Moja teorija je da je neko pogrešno preveo apoteku (koja je radila non-stop) sa engleskog na srpski kao radnju koja je otvorena nedeljom. Pomalo ironično, ovde i dan danas postoji samo jedna dežurna apoteka koja radi do ponoći i nijedna koja radi noću (što me je brinulo dok je Max bio beba). Takođe, 2002. u Adelaidi, radno vreme je bilo kao u doba socijalizma 1980-tih jer su prodavnice, sem par dežurnih samoposluga bile zatvorene nedeljom. Srećom, do se sve normalizovalo negde u prvih godinu dana i sad smo "normalni".