Nakon teškog šloga, tromboktomije i tromesečnog oporavka uz sve poteškoće Kovid izolacije, Dobrila je preminula 3. juna.
Eulogija na sahrani
Hvala vam što ste se okupili da zajedno ispratimo Dobrilu u ovim čudnim vremenima, i obeležimo dubok trag što je ostavila u našim životima.
Svi
smo je mi dugo znali, ali je i nakon sedam decenija uspevala da nas iznenadi. Jednostavna,
a komplikovana. Štedljiva, a velikodušna. Naizgled skromna, ali duboko
ambiciozna. Znam da bi želela da se zajedno prisetimo njenih dostignuća o
kojima mi je ponosno pričala dok smo šetali botaničkom baštom u Kernsu.
Dobrila
je bila pre svega bila izvanredna ćerka, tetka, majka i baka; Predana sestra i
žena, dok je mogla. Bila je odano posvećena Majkici i duboko vezana za tatu, Duška,
koga je rano izgubila. Iz Batine senke se izborila da krene na višu školu i
kasnije pređe na fakultet, samo da bi obezbedila porodičnu penziju i
izdržavanje za celu porodicu dok Majkica nije to mogla da preuzme. Pri tom je
uspela da objavi naučni rad u međunarodnom žurnalu i ono što je najbitnije
postala profesor hemije. Predavati u školi joj je bilo omiljeno zanimanje od
najranijeg detinjstva kad se krišom ušunjavala u Batinu učionicu, pre nego što
joj je bilo doba za školu.
Poput
Mime Šiš, sve što je željela, to je i imala.
Kao
popularni Plusić, usadila je ljubav prema nauci barem nekima od 10.000 đaka
kojima je predavala u pet mitrovačkih srednjih škola. Poneki, čak i oni iz
“nenaučne” ekonomske škole, su uz njenu posvećenost, osvajali nagrade na
saveznim takmičenjima Nauke mladima, sa „hipster“ projektima: reciklirajući
papir i praveći solarne panele u kućnoj radinosti u ranim osamdesetim dok je
Ilon Mask još bio osnovac.
Bila
je pravedna, i ništa je nije sprečavalo da i svojoj Naci da keca, kad je
zaslužila. Možda ju je to poučilo da ne predaje familiji, pa je namerno
prestala da radi u Nikola Tesli one godine kada sam ja krenuo, zašta sam joj
uvek bio zahvalan. I Tehnološku školu je napustila nekoliko godina pre Duška,
ali nam je zamalo svima predavala. Bojan je imao više sreće, mada mu Dobrila
neke stvari nikad nije zaboravila, uprkos profesorskoj rasejanosti, poput belog
luka na stolu koga je nekako povezala sa njim.
Poslednjih
godina u školi je čak pisala i režirala školske priredbe i drame, gradeći svoju
kreativnu stranu, uz hekleraj, štrikanje, šivenje i sviranje klavira. Na kraju
je i sama napisala i izdala roman, Varlebena, i zaveštala dobar deo svoje duše
i izreka na svakoj stranici.
A
možda je u pitanju bio i žal za slavom i društvom zvezda. Volela je da se
priseća druženja sa Jovanom Kolundžijom, ruskog šampanjca koji joj je doneo za
moje rođenje i pola veka je koristila tašnu koju joj je njegov otac, sarač, lično
napravio. Pričala bi o njenoj nastavnici harmonike, Koleri, koja je kao banova
ćerka vozila „belog Bentlija“. Često je pominjala kako je Mira Banjac nosila
Majkicine minđuše u Nušićevoj Ožalošćenoj Porodici, ili kako je predavala
bokseru Tadiji Kačaru ili glumici Tanji Venčelovskoj. Samo još da je upoznala
Noleta…
Ustreptala
bi kad bi se setila studentskih dana i kako je sa cimerkom Mirom videla Miću
Orlovića u restoranu, koji im se nasmešio. Sa Mirom je nastavila generacijsko
prijateljstvo. Mada je imala mnogo poznanika i dragih kolega, bliski prijatelji
su bili probrani i bilo ih je svega par. U njenim penzionerskim danima, samo sa Mirom, Divnom, Biljom i Šumijem je
mogla iskreno da se istoroče i do suza nasmeje.
Njeno
srce je bilo meko i za konje, pse i naročito delfine. Sećam se njene radosti u
delfinarijumu u Valensiji, koja ju je držala i nakon toga, pa se sa Kun
ljuljala na ljuljšci, da bi naposletku igrala na uličnoj proslavi. Jednostavno
srećna i bezbrižna.
Naša
putovanja su mi najdraže uspomene: od Rovinja u sedamdesetim do našeg
poslednjeg pre dve godine kada sam je video kako se topi od miline sa Maksom u
fijakeru u Karlovim Varima. Maks je i dan danas zove „Baka
Bože Bože“ usled njihovog druženja na tom putovanju. Volela je da putuje,
sa roze šeširićem i sladoledom kao uvek dobrodošlim okrepljenjem o šetnje. Do pre
par meseci se spremala da u maju ide sa bivšim kolegama u Makedoniju, a sa nama
u julu u Italiju. Mada se te ture nisu ostvarile, ona je istinski utolila žeđ
za putovanjima, jer je 26. rođendan dočekala u Rimu sa Ljubišom, a 64. u
Barseloni sa nama - uz mnogobrojna putovanja po 3 kontinenta između njih.
Uprkos tome, najdraži, 70. rođendan je proslavila u svojoj Sremskoj Mitrovici sa
najmilijom porodicom i uz govor, koga se svi sećamo.
Na
kraju, i ono najbitnije, bila je požrtvovana majka i tetka na koju smo se uvek
mogli osloniti – kada je trebalo podržati moralno i finansijski Boblend, naše studiranje,
ili nas jednostavno okupiti barem jednom mesečno. Uživala je da pravi nedeljni
ručak sa supom sa knedlama, rinflajš sa paradajz sosom, pečenim piletom i, naravno,
„Vasojkom“. Ako se prigladni, pravila bi i čange-lange sa sirom i sremsko „na
kukuruzovini“, ili što bi Mađari zvali odžak kolač. I dok kuva i ne staje, srce
joj je srećno jer se deca druže. Sa mojim odlaskom u Australiju, dopunila je
prazninu uz Maju, Aleksu, Minu i Vladimira.
Mislim
da bi nam sada poručila, kao u njenoj knjizi Varlebena, da mrtve treba
poštovati, a brinuti o živima. Bilo bi joj drago da zna da je njena najveća
ostavština to što je bila tkivo i magična sila iza veza koju je stvorila između
Duška, Nataše i mene.
Hvala
joj i neka bude spokojna, zajedno sa svojim roditeljima.
Slava
joj
