Mada sam očekivao nešto izvanredno (naričito nakon 6 sati vožnje od Las Vegasa), prizor je prevazišao sva očekivanja. Kanjon nije velik - ogroman je! I predivan.
Ja sam očekivao poveliki kanjoj, ali ne dokle god pogled seže. On je dugačak 580 kilometara, ili približno dužini Dunava kod Srbiju. Pritom i vijuga, tako da kad smo došli do južnog oboda, ona je na sve strane u nedogled. Dubok, sa tim slojevitim stenama.
Inače postoje tri glavna turistička oboda i sva su vrlo različita - zapadni je "falš", izmišljen za turiste jer je blizu Las Vegasa, ali je na svega kilometar nadmorske visine. Lokalni indijanci su izgradili i stakleni most iznad njega što je glavna atrakcija, ali niti je spektakularan koliko bi mogao biti, a i preskup je.
Onaj pravi "divlji" i živopisni je severni obod, koji je na skoro 3 kilometra nadmorske visine, ali je Bliže Denveru neo Vegasu - skroz na drugoj strani. Pritom je zimi nerpistupačan osim džipovima sa lancima.
Mi smo odabrali najpopularniji - južni obod, koji je poput severnog u sklopu nacionalnog parka. On je na nekih 2 ipo kilometra nadmorske visine i izuetno živopisan - što smo se i sami uverili. Mi smo u pola dana obišli desetak kilometara oboda i imali smo utisak da smo tek zagrebali površinu. Međutim s druge strane su predeli vrlo slični - veličanstveni, ali slični. Gledali smo nedavno film sa Set Rodženom i Barbarom Strejsend gde oni kao sin i majka putuju po Americi sa ciljem da vide kanjoj reke Kolorado, i onda nakon 5 minuta kažu - "Je l' nepristojno da nastavimo? Videli smo ga." i odu dalje. Ja mogu da vidim poentu vica, mada je on toliko očaravajući da ja nisam mogao odvojiti pogled, niti spustiti fotoaparat. Da se nije smrknulo, ostali bi josh bar jedno pet sati, a možda i još par dana. Veličansvenije mi je nego Uluru, mada je Uluru imao neku duhovnu moć koja me je takla, a ne mogu je objasniti.
Uglavnom uz Angakor Vat, Viktorijine vodopade i piričnana polja Sape, Banaua i Balija verovatno najveličanstveniji prizor koji sam video.
Usput smo obišli i Huver branu koja je čuvena hidrocentrala iz Ruzveltovog "Nju dila". Pritom je obezbedila vodu za Las Vegas. Brana k'o brana (obližnji most je impresivniji), ali je građena sa stilom tako da crpne stanice imaju art-deko mesingana vrata, a tu je i državna granica na sred brane.
Na kraju smo svratili u In-end-aut Burger koji mi je koleginica sa posla (poreklom iz Oklahome) preporučila. Interesantan je po tome što je kao vršnjak MekDonaldsa, ostao u originalnom izdanju, bez ikakvih promena. I dan danas na meniju ima samo hamburger, čizburger i dupli čizburger. Ali su onako pošteni, ukusni i nisu plastični. U istom mestu smo natočili i najjeftinije gorivo u ovom stoleću za oko 50 centi po litri (bilo je jefino za početak, ali su greškom naštelovali za dolar nižu cenu po galonu). Mi smo im reklamirali grešku (pošteni), ali tako je kako kompjuter kaže.
Tako se završio naš jednodnevni izlet do Arizone, koji je obuhvatio i kraću vožnju po istorijskoj ruti 66. U "blizini" (4-5 sati vožnje) je još nekoliko živopisnih parkova, ali nismo imali vremena, a ni kondicije. Neki puštaju samo 20 turista dnevno, tako da se ulaznici dobijaju na lutriji nekih 3 meseca unapred. To ne pasuje nama spontanima. Ali jednog dana biće druga priča - kad se vratimo provešćemo barem nedelju dana po ovim prelepim predelima.
Нема коментара:
Постави коментар