San Francisko i Silikonska Dolina

Kako dugujem moju karijeru i imovinu informacionim tehnologijama, nisam mogao a da ne obiđem Silikonsku Dolinu. Palo Alto, San Hoze, Santa Klara, Mauntejn Vju, Los Gatos, Kupertino... Provozali smo se pored Eplovog sedišta u Infinit lup i Guglovog Sedišta gde se radnici vozikaju biciklima u Guglovim bojama. Ali sem toga, nije bilo ništa naročito i prilično je slično naučnom parku u Moson Lejksu u Adelaidi.
Jedino što je bilo impresivno je Oraklovo sedište u Redvudu sa veštačkim jezerom i jahtom što je osvojila Američki kup, najprestižniju nautičku trku. Tu sam bio i na poslovnom sastanku sa jednim od poslovnih partnera koji su trebali da mi pokažu bog-zna-šta da bi se na kraju ispostavilo da im je sve osim kancelarije locirano u Izraelu. Pritom je kancelarija, kao i ostale u zgradi vrlo privremeno. Kako se razvija biznis, oni se sele.
Naravno da nisu u pitanju predeli, nego koncentracije investitora (i para) i pametnih ljudi sa Stenforda koji za čas posla mogu okrenuti ideju u sledeći Fejsbuk (sa ne zaboravimo i vojnu industriju koja je uz HP, Feirčajld i Intel to započela). Sa druge strane, znajući koliko su tamo skupe kirije, očekivali smo mnogo sređenije predele. Umesto toga, dok smo se vukli u saobraćajnoj gužvi mogli smo razgledati skoro svaku firmu koja nešto znači u IT-ju. Sve su tu.
Nešto drugo što nismo očekivali su lepi predeli na prilaznim putevima koji gotovo liče na alpske sa gustim četinarskim šumama. I klima je mnogo hladnija nego što smo zamišljali.
San Francisko je bio još gori. Avgust im je najtopliji mesec i dnevna temperatura tad im je bila do 22, 23 stepena. Ne bismo to zvali letom. Doduše, ni zima im nije mnogo hladnija, tako da se ne mogu bunite. Međutim, vremenske oscilacije su ogromne u toku dana. Ujutru je uvek bilo oblačno sa maglom. Preko dana smo izgoreli na Suncu, a uveče nam je bilo hladno i u džemperu. Podsećalo nas je na klimu u Melburnu.
Ne znam da li je takva klima (blage zime) uticala na hipi pokret, ali tu im je izvor i dan danas žive po gradskim parkovima, poput Golden Gejt parka koji su veći od Centralnog parka u Njujorku. Da li zbog takve kulture, ili zbog skipih nekretnina koja su posledica IT buma, imaju ogroman broj beskučnika - oko 16.000 u samom centru. Možda i zbog sveprisutne marihuane, na koju grad miriše više od Amsterdama (pritom je legalna samo za medicinske svrke - što znači da imaju mnogo bolesnih ljudi). Interesantno, miris "trave" nigde nismo osetili u Sijetlu, gde je legalna, tako da smo se zamislili koliko su te zabrane kontraproduktivne. Uglavnom, mnogo tih beskućnika kampuje oko velelepne gradske kuće. Zbog stalne pretnje zemljotresa, pre desetak godina su ubacili gumene točkove i amortizere ispod te zgradurine, tako da je sada druga najveća zgrada na svetu koja ne dodiruje zemlju. Pritom je projektovana da se u slučaju zemljotresa može pomeriti čitavih 10 metara bez da se ošteti.
Ti zemljotresi su krivi i za zlato u okolini koje je izazvalo zlatnu groznicu polovinom 19. veka. Kako to biva, najviše su na tome zaradili oni koji su opremali rudare oprememom (podseća me to malo na Internet bum na kome su najviše profitirale IT kompanije poput Sana, Majkrosofta i Orakla). Jedna od tih kompanija je bila i Levi i tu smo u njihovoj glavnom prodanici videli sve verzije farmerki 501 koje su bile neverovatno grube u početku, gore od vojnog šatorskog platna. Da ne pračimo što su imali nitne svuda, čak i na dnu šlica.
Kako je San Francisko bio na "Divljem Zapadu", malo ko sem avanturista se selio tamo, ali su im trebale usluge intelektualaca, pa su te pružane daljinski, nekad i bez ikakvog iskustva. Tako je plan grada projektovao Njujorčanin koji nikad nije posetio San Francisko, niti je ikad projektovao grad. Svestan neiskustva, on je uzeo plan Njujorka i nacrtao ga na mapi (ne topografskoj) San Franciska, pritom potpuno ignorišući brojna brda. Tako je grad završio sa neverovatno strmim ulicama, poput čuvene Lombar ulice (mada nije najstrmija - nju smo posetili na Novom Zelandu u Danidenu) i talasastih ulica sa policijskih jurnjava. Kada je on posle par decenija konačno posetio grad, lokalci su ga proterali i zamalo linčovali. A sada mu taj ludački plan daje dušu. Kad smo kod Lombar ulice, ona je oduvek privlačila turiste i vozače, pa su lokalci odlučili da ih se reše tako što su igradili ogromne cik-cak krivine. Sad je još popularnija, sa turistama tu non-stop.
Zbog tih brda, grad je koristio žičare za gradski prevoz, koje liče na tramvaje, pa nas je to bunilo (mada imaju i tamvaje i trolejbuse pride). Posle smo videli (u čuli) da grad ima sistem podzemnih sajli koje se stalno kreću fiksnom brzinom, a vozač ogromnim kleštima hvata i pušta sajlu i tako se kreće. Sistem super radi nakon više od 100 godina, mada je preživelo svega nekoliko linija. Zbog turista (koji su spremni da čekaju po dva sata u redu da bi se provozali, nije praktičan za lokalce (kao pravi prevoz). Mi smo naš uhvatili na pola puta, kod same Lombar ulice (mojom greškom je trudna Kun se penjala od obale do vrha ulice, pa na dno ulice, pa ponovo na vrh), ali pošto je bio pun, visili smo sa strane kao GSP 90-tih. Problem sa žičarama je što je taj kabl prilično bučan, i odjekivao je na sve strane. Zbog toga su počeli da zidaju tipične drvene viktorijanske kuće sa izbačenim prozorima jer te krivine i obline su prigušivali buku kabl. Kuće su pritom bile masovno pravljene kod obližnih šuma sekvoje, prodavane preko kataloga i dostavljane vozom. Zato su uzane i slične. Zbog zemljotresa us zidane jedna do druge. Jedini način da ih naprave posebnim je bilo da ih šareno ofarbaju. Kuće sa tri ili više boja se zovu Ofarbane Dame, i najpoznatiji primer je na slici gore. Mada su te kuće na ceni (kreću od milion dolara naviše), zahtevaju dosta održavanja jer sekvoja i farba ne idu zajedno, pa se moraju farbati uljanom bojom svake dve godine. Uglavnom su prisutni modeli sa trouglastim krovom ili veštičinim šeširom, mada ima i par palate, nekih sa osmougaonom osnovom. Od 75,000 kuća u velikom požaru (izazvanom zemljotresom) je stradala većina, tako da je sada preostalo svega 15,000 tih viktorijanskih drvenih kuća. Mnoge su imale i čuvene stanare poput Dženis Džoplin i Džimi Hendriksa, čije smo kuće videli. U blizini je i kolevka homoseksualnog pokreta i duginih boja. Takođe grad ima i najveću kinesku četvrt u Americi, posle one u Njujorku (mada nije sređena i lepa) i vrlo uređenu japansku četvrt. Sam grad ima preko 700.000 stanovnika, mada sa Silikonskom Dolinom i obližnjim Oklandom (sedište košarkaškog kluba Golden Stejt Voriors) ima oko sedam miliona stanovnika. Zato ima vrlo urbanu kulturu sa uličnim prodavcima i najboljim hotdogovima. Takođe ima mnogo okolonih mondenskih četvrti poput Solselita (gde je Robin Vilijams sebi presudio par dana pre nego što smo ga posetili) i Napa doline, vinogradarske oblasti. Kako su vesti o Robinu bile sveže, mnogi klubovi u kojima je nastupao su imali specijalne večeri posvećene njemu, a vodiči su nam govorili gde je snimana Gospođa Dautfajer i da je jedan od uslova uvek bio da producent svakom Robinovog filma mora zaposliti nekoliko beskućnika da rade na filmu. U solselitu smo videli u japanskog majstora za balansiranje kamenja koji nam je izveo svoju magiju i pokazao sliku njegovog dela koje je u Ginisovoj knjizi rekorda. Neverovatno je, posevno gledati ga na delu.
Od umetnika, i Džordž Lukas je lokalni i videli smo palatu umetnosti koja mu je poslužila kao inspiracija za R2D2 robota iz Rata Zvezda. Danas drži studio u centru tog parka i njegova kirija podmiruje dosta rashoda.
Mnoge stvari su ovde nastale slučajno. Pre 30 godina se par foka nastanilo na molu. Ribari su hteli da ih proteraju, ali pošto su bile ugrožene, društvo za zaštitu životinja ih je negovorilo da se presele i da ostave ceo taj mol 39 fokama. Danas nema više ribara u San Francisku, sem da voze turiste (ne isplati se), ali je tamo na stotine foka koje su 3. najveća turistička atrakcija u Americi nakon Diznilenda u Anahajmu i Dizni Sveta u Orlandu.
Druga poznata atrakcija je Golden Gejt koji nas nije impresionirao, i nešto stariji lučki most nam je bio mnogo interesantniji jer ima 4 stuba i na sprat je, a pritom i stariji od Golden Gejta. Ali kao što nam je vodič rekao, Golden Gejt je kao mlađe sestra iz Pepeljuge. Pritom je vozač-vodič crnac bio lik koga ćemo pamtiti doveka zbog njegovog glasa i entuzijazma. On vozi pobunjenički autobus bez pravila gde je sve dozvoljeno i prosto tera ljude da krše pravila i slikaju stvari koje im pokazuje derući se u mikrofon - "Take it! Take it! Take it! Take it!!!!" dok ne uslikaš. Ako nađem video sa njegovim komentarom, postaviću
San Francisko je vredelo posetiti. Ima se svašta videti, ali je nama bilo šokantna ta atmosfera zlatne (ili IT) groznice sa znacima dobitnika (bogataša) i gubitnika (beskućnika) na svakom koraku.