Put Putujem po Americi...

Ovo je pogled na Okland na Novom Zelandu na putu do Amerike. Mada smo mislili da putujemo izokola, ide se ravno istočno od nas do Oklanda (4 sata), pa onda severo-istočno do Los Anđelesa (12 ipo sati). Najzanimljivije da zbog datumske granice smo poleteli iz Oklanda u 10 uveče a stigli u Los Anđeles u 3 popodne istog dana, odnosno 7 sati unazad.



To je bio tek početak putovanja. Na ovom putu smo oborili skoro sve rekorde:
Prevezli smo 6.100 km, što je potrajalo preko 80 sati vožnje. Poređenja radi, na turi po Španiji smo prešli 3.000 km.
Evo kako je izgledao put od Sijetla do Vankuvera i od Vegasa to Velikog Kanjona Kolorada, pa onda Los Anđelesa.

Prepešačili smo preko 300km, odnosno oko 400 hiljada koraka (po pedometru) ili 17 hiljada dnevno u proseku, a najviše u zoološkom vrtu u San Dijego gde smo se prvog dana isforsirali sa 33.816 koraka (mojih, Kun je verovatno prešla 40,000 zbog kraćih nogu :). Jedino smo u Parizu više pešačili sa preko 40,000 koraka dnevno.
Kako nam fotke imaju ukodiranu lokaciju gde su uslikane, na mapi se može videti koliku smo popriličnu teritoriju prešli. Da ne pričamo da su ti vijugavi primorski i planinski putevi prilično spori. Još jedan rekord je bio voziti (i hodati) na preko 3,000 metara visine. Znam ljude koji su se penjali mnogo višlje (uključujući i Mont Everest), ali za nas dosta.

Veliki kanjon Kolorada - Najbolje za kraj

Mada sam očekivao nešto izvanredno (naričito nakon 6 sati vožnje od Las Vegasa), prizor je prevazišao sva očekivanja. Kanjon nije velik - ogroman je! I predivan.
Ja sam očekivao poveliki kanjoj, ali ne dokle god pogled seže. On je dugačak 580 kilometara, ili približno dužini Dunava kod Srbiju. Pritom i vijuga, tako da kad smo došli do južnog oboda, ona je na sve strane u nedogled. Dubok, sa tim slojevitim stenama.
Inače postoje tri glavna turistička oboda i sva su vrlo različita - zapadni je "falš", izmišljen za turiste jer je blizu Las Vegasa, ali je na svega kilometar nadmorske visine. Lokalni indijanci su izgradili i stakleni most iznad njega što je glavna atrakcija, ali niti je spektakularan koliko bi mogao biti, a i preskup je.
Onaj pravi "divlji" i živopisni je severni obod, koji je na skoro 3 kilometra nadmorske visine, ali je Bliže Denveru neo Vegasu - skroz na drugoj strani. Pritom je zimi nerpistupačan osim džipovima sa lancima.
Mi smo odabrali najpopularniji - južni obod, koji je poput severnog u sklopu nacionalnog parka. On je na nekih 2 ipo kilometra nadmorske visine i izuetno živopisan - što smo se i sami uverili. Mi smo u pola dana obišli desetak kilometara oboda i imali smo utisak da smo tek zagrebali površinu. Međutim s druge strane su predeli vrlo slični - veličanstveni, ali slični. Gledali smo nedavno film sa Set Rodženom i Barbarom Strejsend gde oni kao sin i majka putuju po Americi sa ciljem da vide kanjoj reke Kolorado, i onda nakon 5 minuta kažu - "Je l' nepristojno da nastavimo? Videli smo ga." i odu dalje. Ja mogu da vidim poentu vica, mada je on toliko očaravajući da ja nisam mogao odvojiti pogled, niti spustiti fotoaparat. Da se nije smrknulo, ostali bi josh bar jedno pet sati, a možda i još par dana. Veličansvenije mi je nego Uluru, mada je Uluru imao neku duhovnu moć koja me je takla, a ne mogu je objasniti.
Uglavnom uz Angakor Vat, Viktorijine vodopade i piričnana polja Sape, Banaua i Balija verovatno najveličanstveniji prizor koji sam video.
Usput smo obišli i Huver branu koja je čuvena hidrocentrala iz Ruzveltovog "Nju dila". Pritom je obezbedila vodu za Las Vegas. Brana k'o brana (obližnji most je impresivniji), ali je građena sa stilom tako da crpne stanice imaju art-deko mesingana vrata, a tu je i državna granica na sred brane.
Na kraju smo svratili u In-end-aut Burger koji mi je koleginica sa posla (poreklom iz Oklahome) preporučila. Interesantan je po tome što je kao vršnjak MekDonaldsa, ostao u originalnom izdanju, bez ikakvih promena. I dan danas na meniju ima samo hamburger, čizburger i dupli čizburger. Ali su onako pošteni, ukusni i nisu plastični. U istom mestu smo natočili i najjeftinije gorivo u ovom stoleću za oko 50 centi po litri (bilo je jefino za početak, ali su greškom naštelovali za dolar nižu cenu po galonu). Mi smo im reklamirali grešku (pošteni), ali tako je kako kompjuter kaže.
Tako se završio naš jednodnevni izlet do Arizone, koji je obuhvatio i kraću vožnju po istorijskoj ruti 66. U "blizini" (4-5 sati vožnje) je još nekoliko živopisnih parkova, ali nismo imali vremena, a ni kondicije. Neki puštaju samo 20 turista dnevno, tako da se ulaznici dobijaju na lutriji nekih 3 meseca unapred. To ne pasuje nama spontanima. Ali jednog dana biće druga priča - kad se vratimo provešćemo barem nedelju dana po ovim prelepim predelima.

Las Vegas - Grad Grehova

Ne ovo nije Rim! Vegas, baby!

Zadocnio sam jedno 15 godina. Da sam dospeo ovde u ranim dvadesetim, bio bi to raj na zemlji. Sad gledam i iza fasade, pa je lepo ali ne i čarobno.

Sleteli smo po mraku i videli ga obasjanim svetlom. Pariz je možda zvanično "Grad svetlosti", ali se ne može porediti sa Vegasom. Makao je broj jedan destinacija za kockanje, ali izgleda kao bleda kopija Vegasa (ili je barem tako izgledao 2007. kad sam ga posetio), mada kao turistička destinacija ima više istorije i kulture.

Svetla, monumenti, ceo svet u malok - kako smo vozili u grad tu je piramida Luksora sa reflektorom koji bije kao da je iz "Petog elementa", sa svingom i obeliskom ispred. Pa Diznijev dvorac, Empajer Stejt Bilding i Kip Slobode, italijansko alpsko jezero, Trijumfalna Kapija, Ajfelova Kula, Duždeva Palata iz Venecije... Sve na jednom mestu. U jedan sat ujutru, ulice su prepune, ljudi nose ogromne čaše sa koktelima oko vrata i pijuckaju. Pritom im momci dele kartice sa slikama "striptizeta" sa dostavom u sobu (prostitucija je barem zvanično zabranjena u gradu). Pritom polugole karnevalske devojke sa i bez perja se mogu videti na svakom koraku i na ulici i u kockarnicama. U kockarnici Kosmopolitan krupijetkinje izgledaju kao foto modeli. Go go igračice na sve strane. Luster je visok tri sprata i može se u njemu piti šampanjac. Fontana ispred Belađija baca vodu desetak spratova uvis. Sve najveće i ekstra. Venecijanac kockarnica ima veliki kanal koji ide kroz tržni centar. Cezarova palata je u rimskom stilu sa fontanama spolja i spiralnim pokretnim stepenicama unutra. Mermer (lažni) na sve strane. I ubrzo sve vuće na isti kalup. Tropsko ostrvo, gusarksa tema, vulkani, lavovi, flamingosi, 1001 noć, Venecija, antički Rim, Toskana... Odaberi temu, napravi impozantnu recepciju, još veći bazen i tržni centar u zadatom stilu, švedski sto, nekoliko restorana i ogromnu kockarnicu bez prozora i satova sa krupijetkinjama u seksi uniformama i go go igračicama (ne baš u svakom). Isprojektuj tako da se idealno ne može ući ni u hotel ni u prodavnice bez prethodnog prolaska kroz kockarnicu. Dodaj koncertnu dvoranu i dovedi zvezde koje su toliko bajate da su ponovo u modi (Elton Džon, Rod Stjuart, Britni Spirs, Selin Dion, itd), a može i cirkus ili mađioničari.

I tako, zabavi nikad kraja. Mislim da bi deci bilo super, samo što nije mesto za decu zbog svih tih usputnih poroka. Matorci se doduše ne bune. I nama je bilo super. Mada nam ne fali i nemamo goreću želju da se uskoro vraćamo.

Mi smo bili u hotelu Planeta Holivud, koji ima tematske sobe. Naša je bila Helrejzer sa sve džinovskim prstom iz filma (koji je ličio i na nešto drugo) i magičnom kockom. Ovaj se pomalo razlikovao od ostalih zato što je recepcija bila u suterenu tako da sem kad se učekira, sve ostalo se odvija kroz kockarnicu. Za vreme našeg boravka sve je bilo u znaku Britni Spirs koja im je lokalna zvezda, ali niti je po našem ukusu, niti bih plaćao stotine dolara za plejbek igračicu. Još jedna zanimljivost da se hotel nekad zvao Aladin, ali su ga se promenom imena predekorisali tako da hodnici liče na bioskop. Međutim, tržni centar u sklopi i dalje izgleda kao iz Aladina.
Najbolja fora su dva bazena na krovu - jedan porodični sa pogledima na Ajfelovu kulu i Belađio, a drugi za žurke - svi sa kapanama, barovima i kockarnicom na otvorenom između njih sa krupijetkinjama u bikinijima. Sve vam je jasno.

Ipak, najbolja zabava u Vegasu je bila predstava "Love" sa muzikom Bitlsa u izvođenju Cirkusa de Solei (imaju jedno 6 predstava u Vegasu). Ova je bila više umetnički performans (recimo kao otvaranje olimpijade, samo bolje), nego cirkus. Mi smo bili u prvom redu tako da smo imali i interakciju sa izvođačima koji su leteli preko nas, duvali balone i ostale zavilancije. Dvorana je sagrađena samo za tu predstavu sa 3 zvučnika u svakom sedištu. Bilo je fantastično! Celu ideju je pokrenuo pokojni Džordž Harison, dok su je dovršili Pol Makartni i Ringo Star koji su bili u publici tokom svih pre-premijera da bi udesili predstavu po njegovoj meri. Gledai Lusi na nebu sa dijamantima je bilo izvanredno - najbliže što sam ikad prišao narko-tripu. Do ove predstave mi indijska faza Bitlsa nije ležala, ali odlično pasuje kao scenska muzika, naročito sa svim tim svetlima, magičnim rekvizitima i akrobatama. Mene je najviše oduševilo kada se Folksvagen buba uvezla na binu i onda raspala na delove (jer je svaki igrač imao po jedan panel) da simbolizuje raspad Bitlsa. Pritom, hotel Miraž ima i jedinu zvaničnu prodavnicu Bitlsa na svetu. Definitivno za ne propustiti ako se zadesite u Las Vegasu!

Vankuver - Skoro pa kao kod kuće

Kako Vankuver nije daleko od Sijetla (barem na mapi), prešli smo i granicu na dan jer smo išli u onaj "pravi" u Kanadi, a ne Vankuver kod Portlanda (ima ih dva). Mada gada smo to malo bliže pogledali, put je popriličan, ali smo prve večeri u Sijetlu na kanalu o hrani gledali kako su posetili neki kineski restoran u Vankuveru i to je prevaglo. Carinik se silno čudio što nećemo ni noćiti, nemamo prtljag i slično, ali nas je pustio (mada smo se ipak vratili u Ameriku tek posle ponoći). Odmah smo se zaputili za taj restoran - i naravno zatekli ogroman red i postere u vezi te TV emisije. Svi su hteli da urade što i mi, mada se verovatno nisu uputili iz druge države samo da probaju jelo - koje je usput govoreći bilo super (goveđa rolna koju nikad pre nisam video, ali jesam kasnije u Los Anđelesu, ali ne u Australiji).
Inače u Vankuveru smo se osećali - kao da smo u Australiji. Preciznije u Sidneju, jer je velik grad na luci. Daleko su sličniji Australiji, nego Americi. Čak su im i pare plastične kao naše. Vidi se red, manje bekućnika i međunacionalna harmonija. Za razliku od Amerike i getoa, Kanađinu su uspeli da bolje izmešaju manjine, poput Australije. Imaju i oni kao i mi kinesku četvrt (najveću nakon Njujorka i San Franciska), ali je i ona više mešana i dalko čistija od onih koje smo videli u Los Anđelesu, San Francisku, Portlandu i Sijetlu. Parkovi su im vrlo lepi.
Mada je velik grad, nema mnogo znamenitosti, niti nekih velikih ostataka skorašnje olimpijade, sem par stadiona. Od zanimljivosti, imaju sat na parni pogon i beskućnika koji je svojevrsni kustos. Stara četvrt i strogi centar su im do same komercijalne luke, tako da su kontejneri parkirani svega ulicu od glavne turističke zone, mada su oni to fino prikrili.
Grad je prilično moderan sa stambenim solitarima u staklu - moderni, mada svi prilično slični. Kao neka vrsta soc-realizma u 21. veku. Doduše, imaju i oni ulicu koja je poput Dedinja sa vilama i visokim ogradama.
Takođe smo se zatelki u sred njihovog Komikona - seminara povodom stripova i crtanih filmova kada je pola publike kostimirano. Od viktorijanskih kostima do japanskih anime.
Na kraju smo otišli na večeru u Jeltaun, koji su nam preporučili u turističkom vodiču. Kad smo videli kola ispred restorana, bilo nam je jasno da smo malo iznad našeg nivoa (Meklaren parkiran iza Lamborgini Avantadora), ali su im restorani i za "normalne" ljude.

Sijetl - Kao u Vindouzu 7

Nakon obilaska Silikonske doline, bio je red da obiđemo i Mikrosoftom Sijetl. Poput San Franciska, i Sijetl je osnovan na krilima zlatne groznice nekih 50 godina kasnije, ali na dalekom severu današnje Kanade. Obišli smo muzej i videli koliko je to bilo strašno i tragično za mnoge avanturiste. Kako u svakoj groznici ima mnogo prevaranata (uključujući one koji su napravili lažnu telegrafsku službu) i kako jedan u hiljadu uspe da se obogati kopajući zlato. Veće su šanse bile obogatiti se prodajući potrpštine rudarima. Tako je nastao čuveni lanac Nordstrom kada osnivač nije uspeo da dobije koncesiju za kopanje zlata, ostao je na tim poljima kao prodavac. Slično kako se i Mikrosoft obogatio prodajući Vindouz, Fron Pejdž i serversku tehnologiju nadobudnim internet kompanijama.
Mada je grad nekad bio poznat po Boingu, danas su Mikrosoft, Amazon i Starbaks privredni simboli grada. Sa druge strane, te firme su i velike ambasadori grada, tako je je svemirksa igla sveprisutna i kao logon ekran u Vindousu 8, a i kao tapet u sedmici.
Ta svemirska igla mi je uvek bila fascinantna, ali nisam imao pojma koliko je mala. Caka je perspektivi, jer je uvek slikaju sa brda kome je ona najbliža, pa oblakoderi u gradu izgledaju mnogo niži nego što jesu. Pritom se po lepom danu može razaznat i velika planina u pozadini, ali smo je mi jedva videli. Zbog tih planina imaju u blizini i živopisni vodopad, kao i drugu najstariju hidrocentralu (posle Nijagarinih vodopada), koja i danas radi. Možda su zbog toga i fokusirani na budućnost, pa otuda i ta svemirska igla.
Ceo kompleks oko igle je izgrađen za svetsku izložbu 1962, uključujući i prvi monorail, kao još jedan simbol izložbe sa temom 21. veka. Tu je i velika fontana Ujedinjenih Nacija, ali i dodatan EMP muzej finansiran od strane Mikrosoftovog saosnivača, Pola Alena i dizajniran od strane Frenka Gerija, koji je takođe dizajnirao sličan Guglhajm muzej u Bilbau, kao i Volt Dizni koncertnu salu u Los Anđelesu koju smo videli nekoliko dana ranije.
Grad je takođe postojbina riblje filozofije, izmišljene u ribarnici na lokalnoj pijaci koja je krajem prošle decenija bila u modi u mnogim firmama, pa i mojoj. U blizini je i prvi Starbaks kafe ispred kog je uvek ogroman reda. A ne znam zašto, jer im je kafa svugde ista i ništa naročito (u odnosu na australijske). Pitam se kako su uspeli da dominiraju celu zemlju bez ikakve značajne konkurencije.
Ono po čemu ću ga zapamtiti je sportski fanatizam. Mi smo bili za vreme pred-sezonske utakmice njihovih Sihoksa (morskih sokola) i ceo grad je bio u znaku te prijateljske utakmice. Otkad su postali šampioni (a i izgubili košarkaše - Supersonikse), američki fudbal im je glavna razonoda. Mada je bio petak, celo popodne od ručka smo gledali horde navijača u dresovima sa ofarbanim licima i zastavama. I kafane su bile pune. Adelaiđani su fanatični navijači, ali ovo je nešto u sasvim drugoj dimenziji i za pamćenje.

Portland - Sve može

Portland je fino "uvrnuti" grad gde je sve OK. Ponekad nismo znali da je nešto ludo ili umetničko, poput žene koja je urinirala preko murala, dok ju je druga žena fotografisala sa dizalice....

Bili smo i unajvećoj knjižari u Americi koja je na tri sprata i veličine prosečnog tržnog centra jer prodaje nove i polovne knjige. Tu smo našli nekoliko udžbenika za učenje srpskog, kao i turistički rečnik srpsko-hrvatskog sa Dubrovnikom na prednjim i trobojkom sa petokrakom na zadnjim koricama.

Portland je takođe čuven i po uličnoj krani sa celim blokom punim trafika koje prodaju razne nacionalne specijalitete, uključujući i rumunske, ali ne srpske. Eto u Beogradu su se toliko borili protiv trafika, a ovde u napravili znamenitost tako što su ih grupisali oko parkinga.

Videli smo i šank-bicikl za desetoro gde možeš da pijuckaš dok pedaliraš.

Imaju i katakombe gde su zbog nedostatka mornara pre stotinak godina gidnapovali pripite prolaznike koji bi se probudili na brodu gde su bili prinuđeni da rade kao mornari (polu-robovi).

Grad je poprilično manji od ostalih koje smo posetili i deluje vrlo prijatan za život sa restoranima i kafićima na svakom ćošku i baštama punih ljudi u sred popodneva.

Takođe su održavali i veliki italijanski festival sa muzikom i finom hranom u sred četvrtka i stvarno je bilo puno. Meštani baš umeju da se provode, a i mi a njima.

Uspeli smo da obiđemo i Multomah vodopade koji važe za druge najviše koji ne presušuju, mada kažu da je to diskutabilno.

Eureka - Sekvoje, Antički Džinovi

Na putu od San Franciska do Portlanda, svratili smo u Eureku, šumarsko-ribarski gradić na živopisnoj obali. Usput smo svratili i u Redvud nacionalni park sa najvišim drvetima na planeti, visokim do 110 metara. Čak smo i provozali auto kroz jedno.

Ono što nas je iznenadilo je koliko su "laka", prosto penasta. Zbog takve građe se viktorijanske kuće u San Francisku farbaju svake druge godine. To nije smetalo šumarima da se obogate, tako da je jedan od prvih drvoseča sagradio velelepnu zelenu vilu koja je danas glavna turistička atrakcija u Eureci.

Jezero Taho - Zlatibore ljubi Palić

Jezero Taho je kombinacija planinskog Zlatibora i jezera Palić sa ukusnim planinskim kućama, žičarama i čamcima. Pritom je na samoj granici Kalifornije i Nevada pa se jasno vidi uloga politike u razvoju. Mi smo odseli u hotelu na samoj Aveniji Granične Linije gde su na kalifornijskoj strani skromni hoteli a preko puta ogromne, moderne kockarnice.

Sakramento i Napa - Pet dana pre zemljotresa

Na putu za Napu od Jezera Taho, obišli smo i Sakramento, prestanicu Kalifornije. Nije nam se posebno dojmio, mada nas je stari grad podsetio na "Put oko sveta" sa Čkaljom (koji mislim da je umro ;) koji je po Sakrament krenuo i Sakrament i našao. Taj stari grad izgleda baš onako kaubojski.

Napa je čuveni vinski region i mada mi nismo probali njihova vina, tamo smo jeli najbolju italijansku hranu u jednom prosto bizarnom restoranu - Clemente's At Val's koji je lociran u podrumu pića u vrlo lošoj četvrti gde na kraju je šuber sa kuhinjom u kojoj italijan od preko 80 leta kuva njegove specialitete. Pre toga, mora da se plati porudžbina na blagajni podruma pića (u redu sa alkosima), da bi hrana bila servirana u plasičnim čašama, ali je bila izvanredna. Ja sam imao tuce malfata (valjušci) a Kun je imali vrlo lepu junetinu. Bez obzira što prezentacija i ambijent nisu bili "na nivou", hrana je bila prste da poližež.

Kasnije smo svratili i do Kaštela di Amarosa, koji je organizovan kao srednjovekovni zamak sa sve kanalom okolo i starinskom farmom sa svinjama, guskama, kozama, ali i vinogradom. Stvarno impresivno šta su sazidali i uredili.

Napa je vrlo lepa, mada mi u Adelaidi imamo barem dva slična vinska regiona na manje od sat vožnje.

Nadamo se da su svi ti predeli i građevine koje smo posetili netaknuti, jer su svega pet dana kanije imali razorni zemljotres od 6 stepeni Merkalijeve skale koji je oštetio dosta zgrada i mnooogo buradi vina.

Josemite - Diviljina sa 3 miliona turista

Josemite nisu samo ime novog Eplovog operativnog sistema nego i veliki nacionalni park u Kaliforniji. Ovo je najstariji nacionalni park na svetu, zaštićen još u vreme građanskog rata i predsednika Linkolna i omiljeni park Teodora Ruzvelta.
Na slici se vidi park u prirodnoj lepoti slikan sa glečerske stene i čuvenom stenom zvana "pola kupole" koja se izdiže kilometar ipo od doline, dok je kilometar visok El Kapetan čuvena teška meta za planinare koji se penju skoro kilometar po njegovoj vertikalnoj litici.

Ono što se ne vidi na slici, da je dolina kao Zlatibor. Sa tri miliona posetilaca godišnje, tu su hoteli, restorani, četiri linije "gradskog" saobraćaja. Kada se uzme o obzir koliko ima turista, oni su to lepo prikrili i ne izgleda kao Luna Park, ali ipak nije nedirnuta priroda. Ceo park ima gomilu pešačkih i biciklističkih staza, potoka za brčkanje i stena za planinarenje.

Josemite je poznat i po najvišem vodopadu u Severnoj Americi, koji je nažalost presušio kad smo mi bili. Srećom, imaju još tri lepa vodopada koji su imali vodu. Mada kažu da su medvedi i jeleni svuda po parku, mi smo ih samo videli u blizinu našeg hotela, nekih 30km van parka, ali ih nismo uspeli uslikati po mraku. Zato su veverice prisutne na sve strane.

Ono gde se po nama kriju prave lepote je na severnom delu parka sa brojnim jezerima i nedirnutim stenovitim predelima. Na pojedinim mestima put ide i preko 3000 metera, a pogled je poputa razglednice (ili tapeta u Vindouzu).

San Francisko i Silikonska Dolina

Kako dugujem moju karijeru i imovinu informacionim tehnologijama, nisam mogao a da ne obiđem Silikonsku Dolinu. Palo Alto, San Hoze, Santa Klara, Mauntejn Vju, Los Gatos, Kupertino... Provozali smo se pored Eplovog sedišta u Infinit lup i Guglovog Sedišta gde se radnici vozikaju biciklima u Guglovim bojama. Ali sem toga, nije bilo ništa naročito i prilično je slično naučnom parku u Moson Lejksu u Adelaidi.
Jedino što je bilo impresivno je Oraklovo sedište u Redvudu sa veštačkim jezerom i jahtom što je osvojila Američki kup, najprestižniju nautičku trku. Tu sam bio i na poslovnom sastanku sa jednim od poslovnih partnera koji su trebali da mi pokažu bog-zna-šta da bi se na kraju ispostavilo da im je sve osim kancelarije locirano u Izraelu. Pritom je kancelarija, kao i ostale u zgradi vrlo privremeno. Kako se razvija biznis, oni se sele.
Naravno da nisu u pitanju predeli, nego koncentracije investitora (i para) i pametnih ljudi sa Stenforda koji za čas posla mogu okrenuti ideju u sledeći Fejsbuk (sa ne zaboravimo i vojnu industriju koja je uz HP, Feirčajld i Intel to započela). Sa druge strane, znajući koliko su tamo skupe kirije, očekivali smo mnogo sređenije predele. Umesto toga, dok smo se vukli u saobraćajnoj gužvi mogli smo razgledati skoro svaku firmu koja nešto znači u IT-ju. Sve su tu.
Nešto drugo što nismo očekivali su lepi predeli na prilaznim putevima koji gotovo liče na alpske sa gustim četinarskim šumama. I klima je mnogo hladnija nego što smo zamišljali.
San Francisko je bio još gori. Avgust im je najtopliji mesec i dnevna temperatura tad im je bila do 22, 23 stepena. Ne bismo to zvali letom. Doduše, ni zima im nije mnogo hladnija, tako da se ne mogu bunite. Međutim, vremenske oscilacije su ogromne u toku dana. Ujutru je uvek bilo oblačno sa maglom. Preko dana smo izgoreli na Suncu, a uveče nam je bilo hladno i u džemperu. Podsećalo nas je na klimu u Melburnu.
Ne znam da li je takva klima (blage zime) uticala na hipi pokret, ali tu im je izvor i dan danas žive po gradskim parkovima, poput Golden Gejt parka koji su veći od Centralnog parka u Njujorku. Da li zbog takve kulture, ili zbog skipih nekretnina koja su posledica IT buma, imaju ogroman broj beskučnika - oko 16.000 u samom centru. Možda i zbog sveprisutne marihuane, na koju grad miriše više od Amsterdama (pritom je legalna samo za medicinske svrke - što znači da imaju mnogo bolesnih ljudi). Interesantno, miris "trave" nigde nismo osetili u Sijetlu, gde je legalna, tako da smo se zamislili koliko su te zabrane kontraproduktivne. Uglavnom, mnogo tih beskućnika kampuje oko velelepne gradske kuće. Zbog stalne pretnje zemljotresa, pre desetak godina su ubacili gumene točkove i amortizere ispod te zgradurine, tako da je sada druga najveća zgrada na svetu koja ne dodiruje zemlju. Pritom je projektovana da se u slučaju zemljotresa može pomeriti čitavih 10 metara bez da se ošteti.
Ti zemljotresi su krivi i za zlato u okolini koje je izazvalo zlatnu groznicu polovinom 19. veka. Kako to biva, najviše su na tome zaradili oni koji su opremali rudare oprememom (podseća me to malo na Internet bum na kome su najviše profitirale IT kompanije poput Sana, Majkrosofta i Orakla). Jedna od tih kompanija je bila i Levi i tu smo u njihovoj glavnom prodanici videli sve verzije farmerki 501 koje su bile neverovatno grube u početku, gore od vojnog šatorskog platna. Da ne pračimo što su imali nitne svuda, čak i na dnu šlica.
Kako je San Francisko bio na "Divljem Zapadu", malo ko sem avanturista se selio tamo, ali su im trebale usluge intelektualaca, pa su te pružane daljinski, nekad i bez ikakvog iskustva. Tako je plan grada projektovao Njujorčanin koji nikad nije posetio San Francisko, niti je ikad projektovao grad. Svestan neiskustva, on je uzeo plan Njujorka i nacrtao ga na mapi (ne topografskoj) San Franciska, pritom potpuno ignorišući brojna brda. Tako je grad završio sa neverovatno strmim ulicama, poput čuvene Lombar ulice (mada nije najstrmija - nju smo posetili na Novom Zelandu u Danidenu) i talasastih ulica sa policijskih jurnjava. Kada je on posle par decenija konačno posetio grad, lokalci su ga proterali i zamalo linčovali. A sada mu taj ludački plan daje dušu. Kad smo kod Lombar ulice, ona je oduvek privlačila turiste i vozače, pa su lokalci odlučili da ih se reše tako što su igradili ogromne cik-cak krivine. Sad je još popularnija, sa turistama tu non-stop.
Zbog tih brda, grad je koristio žičare za gradski prevoz, koje liče na tramvaje, pa nas je to bunilo (mada imaju i tamvaje i trolejbuse pride). Posle smo videli (u čuli) da grad ima sistem podzemnih sajli koje se stalno kreću fiksnom brzinom, a vozač ogromnim kleštima hvata i pušta sajlu i tako se kreće. Sistem super radi nakon više od 100 godina, mada je preživelo svega nekoliko linija. Zbog turista (koji su spremni da čekaju po dva sata u redu da bi se provozali, nije praktičan za lokalce (kao pravi prevoz). Mi smo naš uhvatili na pola puta, kod same Lombar ulice (mojom greškom je trudna Kun se penjala od obale do vrha ulice, pa na dno ulice, pa ponovo na vrh), ali pošto je bio pun, visili smo sa strane kao GSP 90-tih. Problem sa žičarama je što je taj kabl prilično bučan, i odjekivao je na sve strane. Zbog toga su počeli da zidaju tipične drvene viktorijanske kuće sa izbačenim prozorima jer te krivine i obline su prigušivali buku kabl. Kuće su pritom bile masovno pravljene kod obližnih šuma sekvoje, prodavane preko kataloga i dostavljane vozom. Zato su uzane i slične. Zbog zemljotresa us zidane jedna do druge. Jedini način da ih naprave posebnim je bilo da ih šareno ofarbaju. Kuće sa tri ili više boja se zovu Ofarbane Dame, i najpoznatiji primer je na slici gore. Mada su te kuće na ceni (kreću od milion dolara naviše), zahtevaju dosta održavanja jer sekvoja i farba ne idu zajedno, pa se moraju farbati uljanom bojom svake dve godine. Uglavnom su prisutni modeli sa trouglastim krovom ili veštičinim šeširom, mada ima i par palate, nekih sa osmougaonom osnovom. Od 75,000 kuća u velikom požaru (izazvanom zemljotresom) je stradala većina, tako da je sada preostalo svega 15,000 tih viktorijanskih drvenih kuća. Mnoge su imale i čuvene stanare poput Dženis Džoplin i Džimi Hendriksa, čije smo kuće videli. U blizini je i kolevka homoseksualnog pokreta i duginih boja. Takođe grad ima i najveću kinesku četvrt u Americi, posle one u Njujorku (mada nije sređena i lepa) i vrlo uređenu japansku četvrt. Sam grad ima preko 700.000 stanovnika, mada sa Silikonskom Dolinom i obližnjim Oklandom (sedište košarkaškog kluba Golden Stejt Voriors) ima oko sedam miliona stanovnika. Zato ima vrlo urbanu kulturu sa uličnim prodavcima i najboljim hotdogovima. Takođe ima mnogo okolonih mondenskih četvrti poput Solselita (gde je Robin Vilijams sebi presudio par dana pre nego što smo ga posetili) i Napa doline, vinogradarske oblasti. Kako su vesti o Robinu bile sveže, mnogi klubovi u kojima je nastupao su imali specijalne večeri posvećene njemu, a vodiči su nam govorili gde je snimana Gospođa Dautfajer i da je jedan od uslova uvek bio da producent svakom Robinovog filma mora zaposliti nekoliko beskućnika da rade na filmu. U solselitu smo videli u japanskog majstora za balansiranje kamenja koji nam je izveo svoju magiju i pokazao sliku njegovog dela koje je u Ginisovoj knjizi rekorda. Neverovatno je, posevno gledati ga na delu.
Od umetnika, i Džordž Lukas je lokalni i videli smo palatu umetnosti koja mu je poslužila kao inspiracija za R2D2 robota iz Rata Zvezda. Danas drži studio u centru tog parka i njegova kirija podmiruje dosta rashoda.
Mnoge stvari su ovde nastale slučajno. Pre 30 godina se par foka nastanilo na molu. Ribari su hteli da ih proteraju, ali pošto su bile ugrožene, društvo za zaštitu životinja ih je negovorilo da se presele i da ostave ceo taj mol 39 fokama. Danas nema više ribara u San Francisku, sem da voze turiste (ne isplati se), ali je tamo na stotine foka koje su 3. najveća turistička atrakcija u Americi nakon Diznilenda u Anahajmu i Dizni Sveta u Orlandu.
Druga poznata atrakcija je Golden Gejt koji nas nije impresionirao, i nešto stariji lučki most nam je bio mnogo interesantniji jer ima 4 stuba i na sprat je, a pritom i stariji od Golden Gejta. Ali kao što nam je vodič rekao, Golden Gejt je kao mlađe sestra iz Pepeljuge. Pritom je vozač-vodič crnac bio lik koga ćemo pamtiti doveka zbog njegovog glasa i entuzijazma. On vozi pobunjenički autobus bez pravila gde je sve dozvoljeno i prosto tera ljude da krše pravila i slikaju stvari koje im pokazuje derući se u mikrofon - "Take it! Take it! Take it! Take it!!!!" dok ne uslikaš. Ako nađem video sa njegovim komentarom, postaviću
San Francisko je vredelo posetiti. Ima se svašta videti, ali je nama bilo šokantna ta atmosfera zlatne (ili IT) groznice sa znacima dobitnika (bogataša) i gubitnika (beskućnika) na svakom koraku.

Santa Kruz - Spektakularna obala

Put od Los Anđelesa do San Franciska je izuzetno živopisan (autoput 1) i sličan velikom okeanskom putu od Adelaide do Melburna. Litice, krivudav put, predivni predeli - planine i more.  Gore je slika sa Pizmo plaže koja ima koloniju sivih pelikana (na dohvat ruke) kao i mnoštva drugih ptica, sa lepim hotelom i očaravjućim pogledom na more. Usput smo videli veliku Moro stenu, foke, veverice i sekvoje, mada nas je već hvata o mrak, posebno jer smo svratili da pogledamo dvorac Vilijema Hersta ("Zanadu" u "Građaninu Kejn").

Brozujali smo kroz planinski park Veliki Sur, kao i pored čuvene moto staze Laguna Seka (suvo jezero) koje se sećam iz video igrica. Projurili smo i kroz Monterej da bismo prenoćili u Salinasu. Ujutru smo vozili pored ogromnih plantaža artičoki koje su veličine Kunine glave. Mnogo farmi na sve strane i meksikanaca koji rade na njima. Predeli onda postepeno prelaze u planinske naročito od Santa Kruza na putu za Silikonsku Dolinu.

Santa Barbara - Australijski poklon

Drvo je najveće drvo iz porodice fikusa u Americi. Mi nismo bili toliko impresionirani jer ih imamo dosta po Adelaidi. Onda smo pročitali da je drvo u stvari poklon Australije, pa nam je sve bilo jasnije i drvo malo draže i impresivnije.
Santa Barbara nosi to ime od 1602. i vrlo je lepo odmaralište dovoljno daleko od gužve Los Anđelesa, a blizu da se skokne za vikend. Lepa marina i mol sa morskim istraživačkim centrom, Takođe smo kod mola videli najreativnijeg prosjaka sa nekoliko igrica baziranih na bacanje novčića.
Grad ćemo pamtiti i po najboljoj meksičkoj hrani koju smo probali u restoranu Monys sa izvanrednim pšeničnim naćosom. Delovi grada sa ukrasnom keramikom me takođe posećaju na Portugaliju. Jednom rečju - gradić za merak i opuštanje.

Snimanje Dve Švorc Devojke - Two Broke Girl$

Ubedljivo najbolji provod i doživlja za pamćenje smo imali na snimanju komedije "Dve siromašne devojke". Koleginica s posla mi je preporučila da to uradimo dok smo u Holivudu bez obzira koju seriju odabereme jer je super. Imali smo mali problem što smo sleteli u petak kasno popodne, a planirali da napustimo Los Anđeles u ponedeljak ujutru. Ja sam danima vrebao karte (koje su džabe, pa nije problem registrovati se za svaki slučaj) i uspeo da ugrabim karte za komediju koju nikad nismo videli (Prizemlje) za 5:30 u utorak i par dana kasnije za "Dve siromašne devojke" za 5 popodne, takođe u utorak. Kako mesta nisu garantovana (prvo prijatelji glumaca i ekipe uđu, a onda oni sa kartama kako su stigli, koliko ima mesta), dobro nam je došlo da imamor rezervnu varijantu, mada nam se nisu menjali planovi. Ali sam onda skontao da nam je to možda jedina šansa u životu, a i šef mi je absolutni obožavalac "Dve siromašne devojke", tako da me je i on ubedio. Tu seriju i mi gledamo i prilično je popularna (trenutno najpopularnija komedija ovde posle "Teorije Velikog Praska"). Ima smešan i politički nekorektan scenario, mada mi je gluma malo isforsirana i vicevi pomalo nepovezani, ali je ipak gledamo. Glavna glumica je bila klinka u seriji Kalifornikacija (sa "Molderom"), a igra i Stiflerova mama iz "Mangupi overavaju maturu".
Ono što mi nismo znali da mi tu nismo radi smeha (mada je naš smeh u epizodi), nego smo pokusni kunići koji im pomažu da ispeglaju scenario i zadrže najsmešnije scene. Na snimanju je tim od deset pisaca i režiser posmatraju naše reakcije i pišu nove verzije scenarija na licu mesta. Tako da nekam očekujemo jedan geg, kad oni neočekivano izvedu drugi. Zato se valjda publika i smeje više nego što šale zaslužuju.
Ono što mnogi ne znaju, da sve vreme snimanja (koje traje od 5 pa sve do 11 sati) mi imamo komičara koji nas zabavlja i drži u dobrom raspoloženju. Mi smo imali sreću da je naš bio vodeći zabavljač, Rodžer Landblejd, o kome je pisao i Vol Strit Žurnal i koji je plaćen 6.000$ za veče. I zaradio je svaki cent - bio je najzabavniji komičar kog smo ikad videli. I kada nam je već pažnja popuštala, on bi podigao intenzitet na još jednu brzinu da bi na kraju pretvorio sve u žurku između svakog kadra. Pritom su nas granili i davali nam ogromne količine čokolade da bi na tom šećeru bili još srećniji.
Pritom glumci i nisu glumili - shvatili smo da su privatno isti kao na ekranu. Otkačeni. Između kadrova bi izvodili kerefeke, repovali Srećan rođendan slavljenici u publici i zavitlavali se. Mada publika ne sme da unosi telefone i fotoaparate, mada njihovo osoblje može, tako da su uslikali ovu gore sliku, koju sam našao na glumičinoj Tambler strani. Mada je prvo joj dirala guzu, za sliku su uradili malo pristojniju verziju. Na kraju su delili i kolače koje su koristili kao rekvizite publici. Super provod!
Dole je intervju sa našim zabaljačem, koga ćemo dugo pamtiti.

Los "Manđelos"

Volt Dizni koncertna sala u centralnom Los Anđelesu.

San Dijego i Zoološki vrt

Mada smo sleteli u Los Anđeles, San Dijego je bio prvi dan koji smo posetili i koji mi je do kraja ostao omiljeni grad. Kako nas je vremenska razlika omela, mi smo se u 4 ujutru zaputili za San Dijego i tamo dočekali svitanje i ranu zoru. Grad je vrlo sređen sa lepom obalom, italijanskom četvrti i fantastičnom uličnom pijacom svake subote koju smo posetili i videli novotarije poput crvenih oraha i žutih malina (koje su izuzetno slatke). Poznati su i po zoološkom vrtu koji je prvi počeo da stavlja životinje u humano i prirodno okruženje i stvarno je predivan i najlepši koji sam posetio (a bio sam i u singapurskom, lisabonskom, budimpeštanskom i nekoliko australijskih vrtova) i zapamti ću ga jer sam prvi put video okapija.

 Pritom smo posetili i palatu i botaničku baštu iz španskog perioda. Ono što nismo stigli ali je delovalo zabavno je poseta pomorskom muzeju (sa najstarijim aktivnim prekookeanskim jedrenjakom i nekoliko podrmonica), nosač aviona pretvoren u muzej, vodeni sveti, Lego svet i mnogo drugih interesantnih atrakcija. Nama se svideo grad pošto nije preterano velik (malo veći od Adelaide), čist je i ima dušu. Takođe su im i plaže lepe a i atmosfera, jer ljudi tu roštiljaju, večeraju... uživanje.