Brizbejn je prestonica Kvinslenda, veličine Beograda (2,5 miliona stanovnika). Ovo mi je treći dolazak, ali nakon sedam godina moram priznati da se prilično izgradio. Kvinslend ima mnogo rudnih bogatstava, turističkih atrakcija i jaku poljoprivredu (šećerna trska, pamuk, pirinač, banane i drugo tropsko voće). Međutim, cikloni, poplave i pomalo velikodušna vlada su ih malo usporili.
U svakom slučaju vrlo lep grad za posetiti, mada im je saobraćaj suviše komplikovan za moj ukus.
Ovo je galerija gradova koje smo posetili na ovom put od Kernsa, Inesfejla, Taunsvila, Makaja, Rokhemtona, Harvi Beja, Zlatne Obale do Brizbejna (u obrnutom redu).
Zlatna obala je poznata po zabavnim parkovima - ima pet velikih i mnoštvo manjih. Pre sedam godina sam posetio Warner Bros Filmski Svet (njihova verzija Diznilenda i iskreno govoreći daleko bolja od Diznilenda u Hong Kongu kog sa posetio pre pet godina). Ovog puta je na redu bio morski svet.
Deci (m
aloj i velikoj) će možda biti zanimljiva predstava sa fokama iz Morskog Sveta:
Pritom imaju i park sa robotizovanim dinosaurusima, bele medvede, tropsku lagunu i mnogo čega drugog. Slike su drugim albumima sa ovog puta. Momčićima će se svideti i džet ski predstava:
Zlatna obala je veliki turistički centar veličine tri Nova Sada sa obalom od 30km punom oblakodera sa hotelskim sobama. Do pre par godina je imala najvišu svetsku stambenu zgradu (bez kancelarija). Nije baš po našoj meri, ali je raj za tinejdžere i ljubitelje adrenalina i žurki. Nažalost, nama je ovde crkla nova kamera iz čista mira :(. Ovo je njeno poslednje remek delo - fimilić koji sažima prvih 20 dana puta.
Srećan Božić svima koji slave. Ovde je to jedin dan u godini kad skoro ništa ne radi. Zato smo odlučili da odemo na najveće peščano ostrvo na svetu - Frejzer, gde nema radnji, asfaltnih puteva, a ni pijaće vode. Zato imaju preko 80 predivnih jezera. Najlepše je bilo Mekenzi - ispunjeno čistom kišnicom sa najlešim peskom (koji je odličan da se polira nakit), bez pritoka, riba i algi. Tu smo otišli na božićno jutro u 6 ujutru i imali smo ga celo za nas.
Celo putovanje po ostrvu je prava avantura jer je put samo za prave džipove. Naš je tu negde na pola puta, ali nas je doveo gde treba. Doduše zaglavili smo se jedno desetak puta i jednom skroz ukopali da su nas izvlačili Lend Roverom, ali je vredelo. Moraćemo da se vratim. Fantastično je.
Bandeberg je centar uzgoja šećerne trske i čuven po istoimenoj marki ruma. Takođe su čuveni i po (bezalkoholnom) pivu od đumbira koje smo ovde premijerno probali i mnogo nam se svidelo.
Takođe pogledajte i snimak štapićastog insekta (snimljenog izvan Taunsvila).
Taunsvil, Makaj i Rokhempton su lepi gradovi sa vrlo naprednim rudarstvom (čitaj: puni para). Svi imaju lepe botaničke bašte. Makaj ima veliki vodeni park, a Rokhempton (veličine Šapca) ima zološki vrt. Oboje su besplatni, što nigde nisam video (ovde je ulaz u vodene parkove i vrtove otprilike 30 evra po osobi). Ono što je možda i bitnije je da imaju preko 300 sunčanih dana godišnje, što ide fino uz njihove lepe plaže (bonus kada se kampuje je što se spava na samoj plaži, pod palmama). Sunčano vreme naročito odgovara lokalnim krokodilima. Krokodili vole i lokalne ptice, kojih ima u izobilji. Dole je galerija raznih ptica što smo videli na ovom putu.
U tim tropskim predelima ima mnogo vodopada, ali većina jedva da je tekla pred početak kišne sezone. Ispod je slika čuvenog Mila Mila vodopada kog smo mi videli, a ispod su u punom raskošu.
Vodopad je poznat i po Kvantasovoj reklami (koju se sećam da sam video na mom doseljeničkom letu u Australiji. Pogledajte ih na 1:34 videa ispod, kao i sve što sledi nakon njih (Vrhovi i Uluru) jer smo obišli sve te prirodne lepote u poslednjih par godina i izvanredne su (Uluru na slici ispod je i dalje najduhonije mesto koje sam posetio).
Nusa je po meni najlepše turističko mesto u Australiji i ne bih se bunio da se tamo penzionišem. Pod miškom mi je katalog lokalnih nekretnina koje su imali astronomske cene pre par godina, ali su se sada malo smirile. Okolna mesta, poput Tvin Voters i Kaloundra su malo mirnije, ali i dalje vrlo lepi. Preporučujemo!
Ovde smo bili za vreme 'Kutijastog dana' kada se otvaraju kutije sa poklonima a u prodavnicama su sniženja. Nije ni čudo što je bila gužva.
Maribu smo posetili pri povratku sa samog severa Kvinslenda. Region je čuven po brojnim plantažama kafe, a ima i muzej posvećen kafi sa najvećom svetskom kolekcijom kuvala, prežionica i ostale opreme za kafu. Neverovatno je koliko se može naučiti o istoriji i kulturi samo iz te priče o kafi: Francuzi vole da prave solo kafu, tako da su kuvala za jednu osobu bila vrlo popularna, za razliku od Amerikanaca koji su je pravili u ogromnim količinama, jer je kafa kod njih bila jeftinija. Česi su pravili divna kristalna kuvala koja nisu pravila baš najbolju kafu. Šveđani su mleli kafu na krupno jer je kuvaju ujutru u dolivaju vruću vodu tokom dana. Holanđani su kopirali nemačka kuvala, ali pošto su bili siromašniji, pravili su ih od emajla...
Da ne pričamo što sam degustirao gomilu vrsta kafe i čokolade, kao što se vidi na slikama. Mmmmmmmm, njam.
Mosman klisura je na putu od Port Daglasa do Atertona i najlepši je potok (ili reka, da izvinu i Sava i Nišava) u kojima sam se kupao. Mnogo hladna, ali bistra u pravoj džungli. Ispod je galerija raznih vodenih stvorenja koje smo videli na putu - što sa kopna, što dok smo ronili u Velikom Koralnom Grebenu a i predivne slike tropskih riba iz Morskog Sveta na Zlatnoj Obali.
Deintri nacionalni park je područje gustih tropskih šuma na samoj obali okeana, koje iz aviona podseća na Havaje. Otišli smo na sever sve to Rta Stradanje (Kejp Tribjulejšn). Tako ga je nazvao Džejms Kuk kad je 1770 nasukao tu brod na koralni greben.
Mi smo obišli tri šetačke staze kroz močvare i tropske šume, išli do potoka da se brčnemo i videli egzotične voćke (stabla i plodove) i probali izvanredan sladoled od Crnog Sapota (voća sa ukusom kolača od čokolade - voćka ima brašnjavu strukturu), australijski akacija (wattleseed), manga, džek voća. Na drugim mestima smo probali i sladoled od lačija, zelenog sapota. Probali smo i plodove poput abiua (lep ukus, ali prosto zalepi usta nakon jela - kao pravi lepak, jedva se da oprati). Dole je naš izbor neobičnog drveća i voćki.
I raj na zemlji ima svojih neprijatnosti. Voda na plažama tokom vlažne sezone je prepuna smrtonosnih kutijastih meduza, a ima i krokodila. Kuhinja nam je imala natpis - zatvarajte vrata da ne uđu zmije. Svugde oko nas smo imali otrovne žabe. O bubama da i na pričamo. Ali ta čudnovata stvorenja takođe imaju i lepu stranu. Pogledajte ih u albumu.
Kuranda je čuvena po živopisnoj železnici, žičari i spektakularnim Baron vodopadima u podnožju stare hidrocentrale. Ako se pitati u čemu je fora sa vodopadima, pogledajte sliku dole u jeku kišne sezone i sve će vam biti jasno. Kolega mi je rekao da oni to malo 'lažiraju', tako da kad prolazi turistički voz oni malo 'odvrnu slavinu' na centrali. Mi smo bili i sa i bez voza i sve vreme je samo 'kapljalo'.
Kako su ti tropski predeli puni vode, videli smo mnogo vodopada i prašuma na ovom putu. Pogledajte njihovu galeriju:
Veliki Koralni Greben je najveće živo biće na svetu, koje se prostire hiljadama kilometara. Mi smo obišli Zeleno ostrvo u blizini Kernsa koje je takođe i dom najvećeg krokodila na svetu (barem od onih izmerenih u zatočeništvu od strane Ginisove knjige rekorda). Pošto je bila velika plima i voda ne baš najbistrija, slike i filmovi nisu baš najbolji.
Kerns je glavni centar na severu Kvinslenda. Mada je Port Daglas izvikaniji, nama se Kerns mnogo dopao. Priroda je veoma raznolika i predivna, a najbolje se može sagledati u vrlo lepoj botaničkoj bašti. Ne znam da li smo potrefili pravu sezonu za cveće, jer ga je bilo u izobilju, kao što se da videti u galeriji,
Ako ništa drugo, mango smo videli na svakom koraku, brali i u slast ga jeli. Trebala je da nam bude kišna sezona sa pljuskovima, ciklonima i vlagom, ali vreme je bilo suvo i jednostavno savršeno. Izgleda da smo baš imali sreće.
Danas je početak naše tronedeljne avanture na severu Kvinslenda u Palm Kovu. Plan je da se spustimo do samog juga Kvinslenda nekih 2000 kilometara južnije.
Mnogo pozdrava sa raja na zemlji na tropskom severnom Kvinslendu.
Korisnici Internet Bankarstva u Poštanskoj Štedionici će možda prepoznati oblik ovih čokoladica koje sam napravio - to je RSA token koji se koristi za daljinsku autentikaciju. Ovde sam ih napravio za kolege za moj tromesečni sigurnosni sastanak.
Kad smo kog sigurnosti, danas nam je ceo centar grada bio blokiran zbog posete Hilari Klinton. Izgleda da je došla pravo iz Beograda, jer sam ovde nedavno slušao Radio S preko Interneta (prvi put) dok je bila Hilari u poseti i celo jutro su puštali neki narodnjak "O Monika, Monika" ;). Nešto stalno imamo te visoke goste - prošle nedelje Princ Čarls sa Kamilom, a ove Hilari. Kun je videla sa prozora kancelarije. Svugde imamo znake "sigurna zona", ali niko nema pojma šta to znači i šta smemo i ne smemo da radimo. Sigurnost je takva - misteriozna... "Šta ćeš sine, za to smo plaćeni".
Pred svaki Božić imamo veliku paradu u gradu. Novi foto aparat automatski snimi par sekundi videa pre svake slike i napravi filmić od toga. Ovako je on 'doživeo' ovogidišnju paradu. Ovo je bila prva koju je video moj nećak - Tajler, a poveli smo i njegovog brata Džošuu.
Večeras je i 'parada ponosa', ali bez batina i paljevine.
Nakon baksuzluka sa našim foto aparatom sa turneje po Evropi (crkao prvog dana puta), mi smo uzeli malog Canona (S100) sa kompletnom kontrolom (kao mali SLR), pa smo juče na plaži isprobavali kako radi. Ovo je High Dynamic Range slika napravljena u Photomagixu od tri sličice u različitoj ekspoziciji. Ne škodi što je i proleće konačno stiglo, pa sam danas otvorio i kupačku sezonu.
Takođe automatski snimi filmić pre svake fotke i to ispadne ovako:
Video u punoj rezoluciji (1080p) je OK, mada ga YouTube malo unakazi. Makar da nam vidite plažu u rano proleće:
Iskoristili smo ovaj vikend i sunčano vreme da se provozamo do najveće australijske reke Mari, nekih sat vremena istočno od Adelaide i gradića Manum. Ovo je bio prvi put da smo videli čuveni parni brod "Princeza Marija". Ona uglavnom krstari rekom, ali nam se potrefilo da je bila usidrena i primala putnike, tako da smo odjednom prosto prenošeni u vreme Toma Sojera, i priče Marka Tvejna na Misisipiju, kada se živelo lakše i sporije.
Mada je Australija završila deseta u Londonu po medaljama, po kvalitetu života je najbolja na svetu. Pritom je Adelejd skočio na peto mesto, kao drugi najbolji grad u Australiji, posle Melburna. Doduše, razlike su vrlo male, tako da ako bismo izuzmeli formulu 1 i Australija Open od Melburna, verovatno bi ih prešišali. Možda kada završimo renoviranje čuvenog Adelejd Ovala (na slici). Evo i celog teksta u Ekonomistu.
Dok smo mi bili u Barseloni, tamo je u toku bilo juniorsko svetsko prvenstvo u atletici. Mislim da je Srbija odnela jedno zlato, ali da bi unapredili buduće uspehe, evo kako se zagrevala mlada australijanka pred 100m sa preponama - i pobedila. Izgleda cool i bez muzike, ali je bolje uz odgovarajuću mjuzu.
Za Australiju smo krenuli kad i srpski olimpijci za London. Kako je njihov let bio na susednom gejtu do leta za Stansted, Janko Tipsarević mi je bio u komšiluku. Videli smo i odbojkašice, rukometaše i plivačicu Nađu koju me je Dušan stalno napadao da slikam.
Divca i Troickog sam promašio, ali moji nisu - Dobrila se zamalo sudarila sa Divcem. Gore je filmić iz srpskih medija. Sve sam gledao da li će se videti Dušan ili Dobrila, pošto smo bili tu, ali nisu. Ispod je sličica iz novina na kojoj mislim da se nazire Dušanova kosa (desno u pozadini).
Ovde je slika Nađe koju su opsedali novinari, ali i moja familija.
Sve se jasno vidi na filmu.
Neka je sa srećom i Srbima i Australijancima na Olimpijadi.
Nakon tri nedelje druženja, putovanja i gastronomskih uživanja po Srbiji, Bavarskoj, Španiji i Amsterdamu, stigli smo kući u Adelaidu. Slike će bolje opisati put od mene.
Meklaren dolina je najbliža Adelaidi i ima najpopularniji festival vina "More i vinogradi". Nama i nije baš najomiljeniji, ali je bio predivan dan za vožnju, a pritom smo pronašli i novi put preko Klarendona gde smo našli jako lepu pekaru sa odličnim mesnim pitama (australijski specijalitet). Posle smo obišli malu pijacu u Rozemaunt vinariji gde smo se snapdeli finom čokoladom. Doviđenja linijo (a i nije bila neka) - vreme je da se oslobodimo u struku.
Ovo je ptičica što smo videli u šetnji okolinom Klarendona.
I mi Ligu Šampiona za trku imamo. Naš Adelejd Junajted nije baš najuspešniji u domaćem šampionatu, ali zato rastura u azijskoj Ligi Šampiona. Išao sam sa Durimom i Gerijem da gledamo da li će se kvalifikovati u četvrt finale protiv Piksijeve Nagoje (Piksi im je trener) i nekako su se provukli sa 1:0. Bilo je mnoštvo prilika, prečki i stativa, ali je naš golman Galiković odbranio nekoliko fenomenalnih šansi i provukao nas dalje. Za japance igra i Džoš Kenedi koji je u australijskoj reprezentaciji, ali im to nije pomoglo. Ne znamo još protiv koga igraju u četvrtfinalu, ali ovo je sjajan uspeh, kad se uzme u obzir koliko malo podrške i para imaju (nismo imali ni 10.000 navijača na stadionu). Idemo dalje!
Nakon vinske berbe, slede nam mnogobrojni lokalni festivali vina i hrane.Prvi po redu je bio festival u Kleru, dva sata severno od Adelaide. Mada hrana nije bila najbolja kao što ume biti, ipak smo ugrabili ovaj sjajan kengureći hamburger.
Jednom godišnje imamo slobodan pristup sudu, pa smo ga mi iskoristili da obiđemo pritvorske ćelije, sudnice i sam sud koji je izgoreo (u formi robne kuće) 1948 i onda su ga renovirali osamdesetih tako da je interesantan spoj starog i novog. Meni je najzanimljivije bilo probati stenografske mašine koje su izuzetno interesantne. Nemaju sva slova i sve se kuca pomoću kombinacija i šifri, tako da je učiti kucati njima kao učenje stranog jezika, ali su zato izuzetno brze.
Poseta sudu nam je omogućila i lepu sliku centralnog, Viktorijinog skvera, sa uzvišenja. Zgrada u centru, do crkve, je gde ja sada radim. Ceo kompleks zgrada na levoj strani su vladine zgrade.
Jesen je u ponom zamahu, pa smo skoknuli do botaničke bašte u obližnim brdima da uživamo u vatrometu boja. Nažalost, malo smo zakasnili, ali je i dalje bilo lepo.
Ove godine su Kambodžanska Nova Godina i Pravoslavni Uskrs pali istog dana. Takođe su ovog vikenda pustili u promet i ovu reklamu sa našim "dragim liderima" - Pol Potom i Miloševićem:
Nakon vetrovitog Velikog Petka, opet smo se bacili na vetrovito vreme - da gledamo zmajeve (mada su vetar promaja i Turci stari neprijatelji srpskog naroda). Oni su bili spektakularniji nego kad sam ih gledao pre dobrih 6-7 godina. Bio je jedan na početku koji se okretao kao propeler, ali su ga spustili pre nego što sam krenuo da snimam filmiće.
Sem izložbe zmajeva imali su i borbu zmajeva kao u "Trkaču Zmajeva". Trajala je kaće nego što smo očekivali, ali je bila interesantna.
Dok smo čekali tramvaj, nekoliko ljudi se postrojilo sa transparentima, ali ne onim na koje smo navikli. Umesto pobune i protesta, oni su širili pozitivizam vozačima i drugim prolaznicima, dok se nisu premestili na drugu lokaciju. Nemam pojma ni ko su ni šta su - nisu reklamirali nikakvu firmu, proizvod, niti crkvu. Ja sam ih nazvao "Pirosi" - ko se seća starih reklama skontaće da je Pirosi bio "Pokret Optimizma".
Za Uskrs smo posetili Ruski Dom sa vašarom i predstavama. To je bio jedan čudan povratak u prošlost. Sve je izgledalo nekako komunistički i predstava i garderoba, čak i devojčice sa kikicama i mašnicama, dok je ikonografija bila vrlo religiozna i povezana sa ruskom carskom porodicom. Onda sam skontao da ono što smo mi zvali social-realističkom modom u stvari je bio ruski kulturni imperializam, a ne socijalna revolucija...
U svakom slučaju, mada ručak i nije bio najbolji (na pijaci imamo bolju rusku hranu koju prodaju Kinezi), torte su im bile fantastične. Jedva čekamo proslavu naredne godine. Moraćemo da kupimo celu tortu - toliko su dobre.
Nakon nekoliko meseci preganjanja, konačno smo odabrali nekoliko slika sa naših putovanja da uramimo i okačimo u hodniku. Malo su i photošopovane za umetnički užitak. Uglavnom sa svake destinacije smo uradili sliku ili dve, ili zbog predela, ili zbog uspomena, ili što scena oslikava destinaciju (kao ovce na Novom Zelandu). Nadam se da će vam se svideti.
Koncert Mr Cool, Lenija Kravica, je bio fenomenalan. Vrlo impresivan, kao što smo i očekivali. U poslednjih par godina smo gledali Stinga (sa simfonijskim orkestrom), Polis, Fergi, Džo Kokera, Džimija Barnsa, Stivi Vondera, Šer, Džemirokvaj, Ket Empajr i mnogo drugih izvođača na festivalima poput VomAdelejd, ali Leni je imao ubedljivo najspekakulranije produkciju. Mada, bi izgledao fenomenalno i bez video efekata. Imao je strava energiju i zvučao je fenomenalno. Čak i na našem filmiću zvuči odlično, za razliku od predgrupa.
Predgrupe su svakako vredne pomena. Krenberizi i dalje izdaju nove albume i solidne su im pesme, ali i dalje uglavnom žive od Zombija i stare slave. Vulfmader su bili baš jaki , poput Led Cepelina, a naši bi rekli "Dugmića". Ne znam da li su popularni u Srbiji, ali su im pesme bile i u nekoliko holivudskih hitova (npr. "Mamurluk". Oni su svi zvučali izvanredno uživo, ali ih moj filmić ne oslikava u pravom svetlu.
Ovako je koncert izgledao srećnicima u prvom redu. Mi smo bili malo dalje.
Ovde je Sveti Patrik veliki (irski) praznik, a mi smo ga proslavili u stilu. Prvo smo otišli u postojbinu zlatne groznice u Australiji - Balarat, gde su kreirali celo rudarsko mesto iz sredine 19. veka. Zlatna groznica je krenula sredinom 19. veka, tako da su imali migranata iz celog sveta, pa čak i Kineza. Azijati nisu mogli da migriraju u Australiju sve do 70-tih godina 20. veka, sem za vreme zlatne groznice i za ronjenje za biserima. Tu je takodje nastala i prva (i jedina) oružana pobuna u Australiji protiv gramzive vlasti i velikih poreza koja se i danas proslavlja - Eureka Barikada (Eureka Stockade). Kako su nam ispričali, svi su im policajci otišli da traze zlato. Kako nisu mogli nikog da zaposle da bude policija na tom područiju, neko se "dosetio" da uzmu robijaše iz Tasmanije i daju im da budu pet godina policajci u zamenu za slobodu. Lako je zamisliti na šta liči pravda kad kriminalci sprovode zakon (doduše, ovo i nije toliko čudno u Srbiji). Zvanično im je misija bila da kažnjavaju rudare koji nisu platili dozvolu za kopanje, ali su naplaćivali mnogo veće kazne za prodaju alkohola, koja je bila ilegalna. Bukvalno bi jednom mesečno uhapsili prodavca pića i okačili ga na drvo, dok rudari ne skupe 50 funti da plate kaznu (poređenja radi, dozvola za kopanje je bila jednu funtu i to je bilo mnogo para, a kazna za kopanje bez dozvole je bila pet funti). Policajci su imali kubure, koje su bile izuzetno neprecizne. Ako pucaju u tebe, najbolje je da budeš miran, jer je veća šansa da gađa u okolinu, nego pravo. U opremi su imali i tri veličine lisica: za decu, žene i muškarce. Međutim, uglavnom su nosili one za žene. Kad uhapse decu čija je šaka premala za lisice, oni bi im prebili ruku pendrekom da otekne, pa da ne mogu da pobegnu. Ako je mušarčeva ruka predebela, oni bi je polomili pendrekom, da može da stane. O redu i zakonu, ti robijaši-policajci nisu ni brinuli. Kažu da su hapsili decu bogatijih rudara, i naplaćivali silne kazne, uopste su oveli strahovladu. Nije ni chudo što se narod pobunio.
Takodje smo videli kako prečišćavaju zlato živom (jer ona skuplja svo zlato, a kasnije lako isparava) i istopili su zlatnu polugu od 3kg pred nama (vrednu preko 120 hiljada evra). Videli smo i razne zanate - od svećara, limara (kako prave činije), do specijaliste za točkove za kočije, koji su jako komplikovani da se naprave, ali zato traju od 30-50 godina. Bili smo i u rudniku i uopste bash je bio fini provod.
Nakon toga smo otišli do Melburna na koncert Leni Kravica, Krenberiza i Vulfmader. Video sve kazuje - fenomenalan provod i vreme. Zbog koncerta nismo mogli da pogledamo večernju predstavu u toj pobuni. Umesto našeg snimka, evo reklamnog filimića:
Ove godine smo zatajili sa Frindž festivalom. Po svemu sudeći, ovo je jedina predstava koju ćemo videti sem parade.
Komičar je bio prilično dobar. Jedan od onih koji kreira atmosferu gde se sit ismeješ, ali posle ne možeš da prepričaš nijedan vic. Kun je prilično u poslu, a čeka nas i put u Melburn, tako da ćemo verovatno morati da sačekamo narednu godinu za kulturno "uzdizanje".
Nakon nekih pet godina, ponovo sam posetio naš zoološki vrt, koji ovog puta ima pande - jedine na južnoj hemisferi. Ovo mi je bila treća poseta i nadam se i ne i poslednja, jer su pande doveli ceo vrt na ivicu bankrotsva. Ovo je najveći zoo vrt u Australiji, ali je i dalje prilično interesantan, sa dosta zelenila.
Na domaku smo ludog marta (Mad March). Nakon posla sam se uputio na večeru sa društvom i morao sam da idem na drugi kraj grada da bih prešao ulicu koja je bila blokirana zbog karnevala.
Večeras smo imali paradu povodom otvaranja Fringe festivala u Adelaidi. Ovo je drugi najveći festival te vrste na svetu, nakon Edimburškog. Frindž festival znači da svako može da nastupi - nema selekcije. Plati se taksa, nadje se pozornica (u kafani, crkvi, gde već ima mesta) i može da se nastupa. Svake godine ovde dože gomila lovaca na talente iz Las Vegasa i Los Anđelesa da pronađu izvošače za njihove kockarnice, krstareće brodove i restorane. Mi smo sada pomalo prezadićeni od tolikih predstava, ali ćemo pogledati barem par predstava.
Leto nam je bilo hladnije nego uobičajeno, ali sam ipak ugrabio jedno tri ture kupanja. Ovo je predivan zalazak Sunca, mada ga slika baš ne dočarava u svoj lepoti. Zbog oblaka, izgledao je baš dramatično.
Ovo je naša regularna plaša, nekih 10 minuta vožnje od kuće. Skroz je po meri, bez mnogo talasa, bez prevelike gužve i blizu. Uostalom, tu sam nekad živeo.
Bivši kolega s posla ima veliko imanje u nedođiji koje je svo obraslo kupinama. On nas je pozvao da ih naberemo. Tek kad čovek krene da ih bere, onda ume da ceni zašto su skupe i malo ih ima. Mi smo na kraju bili svi u trnju, poderani i umazani, za par kila kupina. Uprkos tome bilo je vrlo lepo, a kupine su preslatke i garantovano čiste jer smo se vozila pola sata zemljanim putem, pa onda hodali još pola sata kroz šumu da bismo došli do njih. Ekološki. Doduše, ovo nam je bila poslednja šansa jer će da ih se reši, pa onda da počne da gradi kuću.
Nakon deset godina potrage za dobrim burekom konačno smo ga našli u Adelaidi. Kun me je odvela na rođendanski doručak (jer smo uzeli slobodan dan). Atmosfera je prava bratstvo i jedinstvo. Plakat grupe Sinovi Manjače, a gospođa je jedan pokupila rođendansku tortu sa grbom Dinamo Zagreb. Enterijer, kao iz osamdesetih - sa lamperijama. Ali ja zato i ukus bureka autentičan.
Nakon toga smo otišli na kolače u moju omiljenu poslastičarnicu - Murati. Šta čovek više da poželi...
Mi smo nakon godinu dana svratili do lokalne prodavnice sa srpskim proizvodima. Prvo što smo primetili je varijanta pelinkovca zvana Maršal sa sve Drugom Titom.
+
Ako nekog zanima koliko su ovde srpska pića, ona su nekih 20-30% skuplja od lokalnih, ili ostalih stvetskih marki. Kako je naš dolar oko 0.8 evra, karton Jelen piva (24 limenke od pola litra) je nešto ispod 50 evra. Pogledajte i sami. Bitno je da ima i to baš dosta ' i dunjevače i prepečenice i manastirke i Kokte i smokija i čokoladnih bananica... Jedino nema Karneksove jetrene paštete, ali preživećemo nekako sa Gavrilovićevom.
