Dijeta

Pa kao što većina mojih domaćina na proputovanju zna svo vreme sam bio toliko dobro ugošćen da sam od ponedeljka do subote skočio sa 111.5 na 118 kila. Sada sam na (na oko solidnih) 116 i kako su me svi napadali da sam se nenormalno ugojio (Australijanci me još uvek smatraju vitkim), vreme je došlo za dijetu. Mi izgleda ne možemo da se rešimo plavih šlemova, pa nam Ujedinjene Nacije diktiraju šta i da jedemo. Lepo, odem u London kod Zorana, on je na 'Ujedinjenim Nacijama'. Dođem u Mitrovicu, Natalija (sa svojih 40 kila sa sve krevetom) je na toj dijeti (i drži sliku gospodina Muna na zidu ;), a onda mi Mirela u Beogradu da knjižicu sa dijetama sa preporukama da držim UN dijetu. Dakle, najbliža familija mi se prodala UN-u i više ni Butros Butros Gali ne može da me spase.
Od sutra krećem (kažu da se ponedeljkom kreće na dijete, ali mi se čini da je ponedeljak daleko bolji dan), i treba da istrajem do 25 oktrobra. Videćemo.
Od ostalih vesti, polako se zahuhtavam na poslu, mada više zabušavam nego što radim. Dobio sam unapređenje i pristojnu povišicu, "al' je Vasa hteo mnogo više" ;). Takođe sam mislio da ćemo malo usporiti na poslu, ali opet nam je gužva narednih pet nedelja. Daću im još toliko fore, pa ću onda da se ozbiljno bacim na sređivanje knjige.
Kupatilo mi je konačno završeno. Deluje nekako manje sa tuš kabinom. Prošlog vikenda sam malo izlazio u grad na Džulin rođendan koja je iznajmila sobu u karaoke klubu - nešto poput kupleraja (samo sobe na sve strane), samo što se u sobama peva i stane dvadesetak ljudi :).
Dakle, dobro sam. Pogledajte slike dok ja se ne nakanim da ispišem utiske i obaveštavaću vas o progresu dijete. Samo da istrajem.

Na(j)zad u Adelaidi

 

Ćao narode, evo me konačno u Adelaidi. Moram priznati da iako je putešestvije bilo fenomanalno, na kraju sam se umorio od puta. Juče sam odspavao 16 sati u cugu i odbolovao dan, a danas sam na poslu, ali mi se baš ne radi. Uglavnom, sve se dobro završilo i nisam imao nikakvih komplikacija na putovanju sve do samog kraja, kad mi je let nenormalno kasnio, kad sam video moju kuću u haosu nagon što su je mangupi obili (a nisu gotovo ništa uzeli) i kad sam skontao da mi kupatilo još nije kompletno renovirano (mada fino izgleda). Ali sa svim tim se da živeti. Kad se malo sredim u narednih par dana okačiću utiske sa puta i poneku sliku iz kolekcije od gotovo 10 hiljada. Vidi se da nisam štedeo (digitalni) film. Do tada, puno pozdrava svima i hvala svima na gostoprimstvu, i osećajte se pozvanim da i vi mene obiđete.

Makao

Dok ne stignem da detaljno ispišem o Makao, evo stotinak slika, k'o milion reči.
Makao je bivša portugalska kolonija koja je sada deo Kine i predstavlja najnaseljeniju oblast na svetu. Takođe je poznat i kao Las Vegas na Istoku.

Hong Kong

Hong Kong je dugo imao aerodrome usred grada kad je izgledalo da će avion krilima svakog časa zakačiti soliter. Srećom već više godina je aerodrom izmešten na Lantau ostrvo, daleko od naselja. Tako je bilo još i pre tri godine kada sam poslednji put sletao u Hong Kong.
Od aerodroma do centra Hong Kong ostrva ili do Kavluna (kome je šta po volji), vodi ekspresna linija metroa. U okviru stanice metroa je takodje klimatizovana metro stanica, tako da osetite kakvo je vreme tek kad izađete iz taksija (i to samo ukoliko i vaš hotel nema neko klimatizovano ili barem natkriveno stajalište.
A kada izađete na ulicu (barem u julu mesecu) ošekuje vas nenormalna sparina. Taj vlažan topao vazduh i specifični azijski miris koji nosi me je podsetio na Bankok. Jedino što definitivno ima manje smoga od Bankoka, tako da policajci ne nose maske preko lica. Samo kuvari, i to još od SARS epidemije. Možda se kriju od gostiju u slučaju da im kuvanje ne ide – što nije slučaj jer je hrana izvrsna.
Hongkonžani inače slabo kuvaju nego se čak i sirotinja hrani po izuzetno pristupačnim restoranima, ili pekarama jer to ispadne jeftinije nego da sami kuvaju (i kupuju namirnice ’na malo’).
Toliko za sada, a dok ne završim priču, pogledajte slike.