Pet godina

 

Danas je ravno pet godina kako sam pristigao u Adelaidu. Poranio sam da bih napravio gibanicu i odneo je kolegama na poslu. Moram priznati da mi nakon ovih pet godina Adelaida i dalje izuzetno odgovara. Totalno sam postao lokalni. Vreme, tempo, veličina, način života, sve mi poprilično pasuje. Jedino što se ovde pare ne prave preko noći, pa me to možda natera da se mrdnem odavde. Mada nemam nekih ozbiljnih planova (mada prilike mogu da nalete). U Srbiju se ne bih vraćao radi životnog stila, ali kao i svaki šašavi dijasporac, sve mislim kako sam toliko toga ovde video i naučio i da bih trebalo da se vratim i uradim nešto barem za moje Mitrovčane, ali mi sve to deluje utopistički. Možda kad se penzionišem.
Kad smo kod Mitrovčana, čuo sam da je novi trg svečano otvoren i jedva čekam da vidim koliko se toga izmenilo nakon 3 godine (od mog poslednjeg dolaska). Boblandi i Natalija su se ADSL-ovali, tako da se napreduje. Kad smo kod tehnologije, nedavno sam gledao da kupim mobilini telefon sa raznim čudesima poput daljinskog pristupa kućnom kompjuteru i vidim ga kod jednog klijenta i načisto se oduševim koliko je tehnologija odmakla. Tip ima TV karticu u kompjuteru, tako da gleda televiziju (uključujući menjanje kanala) na telefonu, ubacuje pesme i filmove i Word i Excel dokumente, sve preko 3G mreže i ADSL Interneta kod kuće, a pritom ga to koša vrlo malo (20$ mesečno). I mada su cene pristupačne moj jedini problem je - šta će mi sve to u životu, jer i ovako nemam ni minuta da predahnem, a kamoli da gledam TV na mobilnom telefonu. Ali eto, tehnologija je čudo. I da se vratim na vreme od pre pet godina, slika gore je moja poslednja slika iz Srbije uslikana mojom prvom digitalnom kamerom, a ovo dole je prva Adelaiđanska slika, uslikana još lošijim digitalcem. Uh, šta sve pet godina učini...