Glendi

 

Danas sam bio sa Kun na grčkom festivalu "Glendi" pošto nikad nije bila (a bogme ni ja). Taj festival je lociran pored njene srednje škole i oduvek je htela da ode. Baš je mnogo očekivala, a ono mućak. I mada sam ja ranije bio na nemačkom festivalu koji je OK, ali ništa posebno (malo bolji vašar), ipak smo otišli i oboje se baš razočarali. Ne znam kakvi su grčki Grci, ali ovi ovde su mnooogo zaostali i baš ljudi nemaju smisla da organizuju to na pristojnom nivou (verovatno ni naši ne bi bili mnogo bolji). Uzeli smo porciju jaretinu sa ražnja, i dobili tanjir prepun pečenja (previše i za dvoje ljudi), ali bukvalno bez ičeg drugog. Salata (nezačinjena), sos i hleb - sve se doplaćuje i sve nekako jadno. Doduše, pečenje je bilo OK, ali me je iznenadilo kako nemaju smisla da to malko osmisle, nego je sve ličilo kao ciganska svadba od pre 30 godina (nije da sam bio, ali bi je tako zamišljao). Imali su tri pozornice gde su na jednoj devojčice igrale uz Šakiru (pošto ona nema veze sa Grčkom, nadam se da su devojčice Grkinje ;), a na preostale dve je bio folklor, grčka tradicionalna, ali rekao bih i moderna (grčki turbo folk - iliti svadbarska) muzika. I rvanje na slici (više liči na američko, nego grčko). Hrana u celini ništa naročito, pa čak ni dezerti, zbog kojih sa prekšio dijetu, a baš su bili prosečni. Sve u svemu, braća Grci su opasno razočarali. Nemački festival je bio mnogo bolji. Verovatno i zbog toga što je nemački festival sa najdužom tradicijom (van Nemacke) na svetu jer se održava preko 100 godina. Rekao bih da prva generacija većine migranata (u koje i ja spadam), nije nizašta, pošto ostaju previše vezani za maticu i zamrznuti u vremenu u kom su napustili zemlju. Ovo danas je bio jedan vrlo zalostan vremeplov.
Nevezano za Glendi, u petak sam nagrađen za izuzetan doprinos na poslu i inovativnost, tako da ovo moje kukanje o previše posla nije bilo uzalud.

Su Linin Rođendan

 

Večeras sam bio na rođendanu koleginice s posla i fakulteta, Su Ling, što je bila odlična prilika da se nađem sa gotovo celokupnim studentsko-poslovnim društvom. Neke ljude nisam video skoro dve godine, tako da je to bio najbolji deo.

 

Uprkos Dušanovom razočarenju po pitanju kvaliteta lokalnih ribajla, evo i grupne slike, pa vi i sami procenite. Recimo da je ženska u crvenom manekenka.
Za kraj, evo i slike mog najboljeg pajtaša - Alana Forda, koji izgleda k'o drvoseča, ali je totalno OK momak, pritom izuzetno inteligentan. Eto, nekad izgled može da zavara, naročito posle šišanja u humanitarne svrhe.

 

Pet godina

 

Danas je ravno pet godina kako sam pristigao u Adelaidu. Poranio sam da bih napravio gibanicu i odneo je kolegama na poslu. Moram priznati da mi nakon ovih pet godina Adelaida i dalje izuzetno odgovara. Totalno sam postao lokalni. Vreme, tempo, veličina, način života, sve mi poprilično pasuje. Jedino što se ovde pare ne prave preko noći, pa me to možda natera da se mrdnem odavde. Mada nemam nekih ozbiljnih planova (mada prilike mogu da nalete). U Srbiju se ne bih vraćao radi životnog stila, ali kao i svaki šašavi dijasporac, sve mislim kako sam toliko toga ovde video i naučio i da bih trebalo da se vratim i uradim nešto barem za moje Mitrovčane, ali mi sve to deluje utopistički. Možda kad se penzionišem.
Kad smo kod Mitrovčana, čuo sam da je novi trg svečano otvoren i jedva čekam da vidim koliko se toga izmenilo nakon 3 godine (od mog poslednjeg dolaska). Boblandi i Natalija su se ADSL-ovali, tako da se napreduje. Kad smo kod tehnologije, nedavno sam gledao da kupim mobilini telefon sa raznim čudesima poput daljinskog pristupa kućnom kompjuteru i vidim ga kod jednog klijenta i načisto se oduševim koliko je tehnologija odmakla. Tip ima TV karticu u kompjuteru, tako da gleda televiziju (uključujući menjanje kanala) na telefonu, ubacuje pesme i filmove i Word i Excel dokumente, sve preko 3G mreže i ADSL Interneta kod kuće, a pritom ga to koša vrlo malo (20$ mesečno). I mada su cene pristupačne moj jedini problem je - šta će mi sve to u životu, jer i ovako nemam ni minuta da predahnem, a kamoli da gledam TV na mobilnom telefonu. Ali eto, tehnologija je čudo. I da se vratim na vreme od pre pet godina, slika gore je moja poslednja slika iz Srbije uslikana mojom prvom digitalnom kamerom, a ovo dole je prva Adelaiđanska slika, uslikana još lošijim digitalcem. Uh, šta sve pet godina učini...

 

Rob i Narakurt

Drugog dana nakon noćenja u Robu na redu su bili obilazak gradića sa divnim plažama (i ledenom vodom), prodavnicama i solidnim restoranima i odlazak za Narakurt u obilazak pećina i čuvenih fosilnih ostataka. Pećine su manje spektakularne od one na Kengurskom ostrvu, ali ih je više i ogromne su, a bili smo i u obilasku slepih miševa kojih ima na desetine hiljada. Čak smo se igrali sa prepariranim primercima.
U povratku nam je eksplodirala guma u nedođiji u 10 uveče, ali moje iskustvo u menjanju točkova se pokazalo dragoceno i sve je bilo OK za 20 minuta. Neverovatno je kako se neki običaji menjaju, jer dok sam bio u Srbiji, ne bi mi palo napamet (uprkos svoj mojoj ludosti) da odem na put od 800 km zarad dva dana (jedno noćenje), ali sad mi je normalno. Ostatak slika je okačen na 'albumima'.

Srećan Uskrs želim svim čitaocima :).

Uskršnje putovanje

 

Kako sam poslednjih nekoliko nedelja crnčio toliko da me je posao načisto ubio, trebalo mi je da negde šmugnem. Naročito kada sam preračunao da sam u martu imao toliko 'naplativih' sati da sam u mesec dana zaradio gotovo celu godišnju platu, odlučio sam da nema šanse da radim na Uskrs i da treba negde da šmugnem makar na dva dana. Kako sam u međuvremenu postao prekaljeni kamper to nam je omogućilo da se uputimo na put bez ikakvog plana. Samo smo seli u kola i onda odlučili na koju ćemo stranu, a nakon toga smo izabrali prvu destinaciju - Stratalburn. Iako sam već ranije bio u tom mestu, potpuno mi je promakao izvanredno uređen centar grada, tako da sam ga ovog puta detaljno istražio sa sve foto aparatom (što se da videti po slikama. Potom smo se uputili za Wellington gde smo pronašli simpatičan muzej sa restauriranom policijskom stanicom, sudnicom i sudijinim odajama, kao i zatvorom. U zatvorskom krugu je sada jedan restorančić koji ima strava klopu po neverovatno niskim cenama. Tu nam se baš posrećilo. Nakon toga smo skelom krenuli preko najveće australijske reke (Mari) za nacionalni part Kurong, gde smo zatekli pelikane na zalasku sunca (na slici), a nakon toga smo prošli (po mraku) Kingston (obišao pre 2 godine) i Rob (video sam plažu pre dve godine, ali ne i mesto). Morali smo sačekati jutro da bismo uživali u robu. U međuvremenu smo jedva našli mesto u jednom od četiri kampa, gde smo podigli šator odspavali do jutra... (za nastavak vidi gore)

Najbolja uskršnja čestitka mi je stigla od Googla. Konačno su ubacili srpske dane za dnevnik (doduše samo u ćirilici) a i povećali su kvotu za foto albume na 1GB - biće još slika!!!

Nova kamera

 

Od kako sam počeo da crnčim na poslu, nema mnogo događanja. Prošlog vikenda mi je pristigla moja kamera za predstojeći afrički safari (Canon S2 IS). Kad su u pitanju podivljale životinje, zum dođe kao sigurnosna osobina. Kamera stiže sa 12x zumom, ali ću morati da uzmem i neke dodatne objektive.
Od ostalih novosti, roman mi je trenutno na čitanju kod nekih 5-6 kolega s posla koji ga 'testiraju', da se izrazim kompjuterski. Takođe, juče sam bio na roštilju i jagnjetu na ražnju kod Kuninog brata na rođendanu kog Kambodžijanci inače ne slave.
Za kraj, evo slike pčele i mog stana sa novom kamerom. Nije loše, a?