Barossa - Zid Šapata

 

Danas sam proputovao Barosu sa Kun i pored vinarija i šetačkih staza najviše me je impresionirao zid šapata što je betonska brana stara preko 100 godina, koja ima neverovatna akustična svojstva. Dvoje ljudi može da ode na suprotne krajeve brane i kada krenu da šapuću, ili pričaju sve se savršeno čuje bez obzira na razdaljinu od 120 metara, pošto brana ima takav oblik da jednostavno skuplja zvučne talase, tako da se ništa ne gubi sa distancom. Stvarno neverovatno!

Božićni ručak

Na kraju godine firma organizuje božićni ručak za sve zaposlene, pre odlaska na dvonedeljni odmor. Kao novom zaposlenom meni je zapalo da održim veseli govor o svim zgodama i nezgodama od prethodne godine i uprkos radikalnom cenzurisanju glavnog gazde (managing partner), ipak je bio smešan. Nakon ručka na West Beachu (gde sam nekad živeo) nastavili smo pijanku u gradu na još tri mesta, ali su me dani sa manjkom sna priterali da se oko 9 povučem i krenem da lenčarim i uživam u dvonedeljnom odmoru.

Golfiranje sa klijentima

Danas sam premijerno igrao golf na fenomenalnom terenu u Maunt Loftiju. Ovo je bilo organizovano od strane klijenta (ABB - nekadašnji Ausbulk gde sam radio projekat u 2004.) da se proslavi i kraj nove godine, ali i završetak uspešnog odita. Mene je poterala početnička sreća i mada su mi zamasi daleko od pravih golferskih, početni udarac (driver) i završetak su mi OK, ali ću morati da radim na središnjem delu (pič). Nešto što me je veoma izenadilo je da sam se fino umorio, iako smo igrali samo 9 rupa. Ja sam mislio da je golf sport za starce, kad ono, ipak treba imati neku kondiciju. A možda to samo znači da mi je forma na nivou 50-togodišnjaka.

Reformisani komunista

Kao što se vidi uprkos svim crvenim majicama postao sam vojnik 'trulog kapitalizma'. To valjda ide sa godinama, a i svuda u svedu, levi su otišli malo udesno, a desni ulevo tako da svi duvaju u istu tikvu. Da sam sada u Srbiji, ne znam za koga bih glasao. Srećom, znam za koga ne bih. Ali neću o izborima, nego pošto za dva dana brijem 'humanitarne' brkove da se ovekovečim u revolucionarnom izdanju.

Brka

Evo me sa humanitarnim brkovima. Ostalo je još nedelju dana do brijanja. Pritom sam i šetajuća reklama za probleme depresije kod momčina, rak prostate i testisa (od kojih umira više muškaraca, nego žena od raka dojke). Na kraju ću da izmontiram animaciju pre i posle brke.
Neki mi kažu da izgledam kao moja frizura od pre pola godine.
Procenite sami.

Diplomci protiv gazda, a đuvegije niko ne šljivi

Vidim da se zakuvala predizborna atmosfera sa sve pričom o diplomama, pa kao 'originalni' Master i neko ko je studirao na Beogradskom Univerzitetu, da objasnim moju poziciju po pitanju svega, uprkos tome što se trudim da ne filozofiram na mom blogu.
Pre svega, da objasnim da verujem da naše petogodišnje VII-1 studije treba da bude izjednačene za Masterom u smislu ranga, ali da se Master studije principijelno razlikuju od naših klasičnih studija i da se konverzija diploma ne bi trebala izvršiti po automatizmu.

Ja sam moj Bachelor (Biznis) i Master (Poslovni Informacioni Sistemi) stekao na Univerzitetu Južne Australije (UniSA). Pritom sam radio kao asistent i predavač na četiri predmeta, što mi daje dodatnu perspektivu posebno jer sam prošao kroz trening za asistenta na mom UniSA.
UniSA je prvi EQIS (European Quality Improvement System) sertifikovan univerzitet u Australiji sa diplomama u skladu sa Bolonjskom Konvencijom.
To u praksi znači da je fakultet mnogo praktičniji od klasičnih (poput BU kakvog ga ja pamtim, ili Adelaide Univerisity), ali pritom susštinski lakši u smislu da je potrebno mnogo manje pamćenja činjenica, ali mnogo više kreativnosti, inicijative i organizovanosti. Primera radi, svaki predmet uz ispit i nakoliko individualnih seminarskih radova uključuje barem jedan grupni rad (nešto što je veoma bitno u poslovnom okruženju) i barem jednu prezentaciju. To je isto i na Bachelor i na Masteru, ali postoji ogromna razlika u pristupu tim studijama:
1. Bachelor studentima nije dozvoljeno da misle kreativno (donose samostalne zaključke) - odnosno, svi zaključci u radovima i na ispitima moraju 100% da se zasnivaju na istraživanju i referencama, dok Master studenti moraju sami da misle, donose zaključke i rešavaju kompleksne praktične probleme, često bazirane na stvarnim slučajevima (tzv. Case Studies), gde ne postoji pravi ili pogrešan odgovor.
2. Master studenti moraju da imaju praktično radno iskustvo (što doduše ne važi za internacionalne studente jer su pare u pitanju), tako da Snežin MBA (Master of Business Administration - traje 3 godine) nije dostupan ljudima koji nisu u stalnom radnom odnosu, pošto na njima studenti rešavaju probleme sopstvene firme (iz tog razloga Snežina firma plaća pola njene školarine). U mom slučaju bilo je moguće upisati Master of BIS bez radnog iskustva (uz prosek 8 ili veći), ali taj program uključuje 3 projekta u firmama ukupnom trajanju od godinu dana, i kako su studenti plaćeni tokom Master studija od strane firmi u kojima rade (kroz školarinu), možete biti uvereni da projekti nisu kuvanje kafe šefu, nego pravi poslovni projekti i problemi.
3. Master studije jesu specijalističkog tipa i fokusiraju se na užu oblast od Bachelor.
Mnogima je Master ovde težak i većina ljudi se zadovoljava Bachelor diplomom i na master se uglavnom odlučuju nakon nekoliko godina rada, jer se smatra da je za master potrebno radno iskustvo. Ja da budem iskren, nisam bio bog-zna-kakav student na BU, dok sam ovde završio Master sa drugim najboljim prosekom na celom univerzitetu (od 30.000 studenata) koji bi prevedeno na naše ocene bio 9,83 pa bi se zbog toga moglo reći da je lakše studiranje. Ipak znanje koje sam ovde stekao je kud i kamo korisnije tako da lokalni poslodavci izuzetno cene takav Bachelor i Master.
Na kraju dana, oni znaju šta žele, tako da recimo da u mojoj firmi većina poreskih i finansijskih konsultanata je sa Adelaide Uni koji je baziran na klasičnom memorisanju činjenica, što je bitno za taj profil, dok ni jedan Adelaide Uni student više ne radi u poslovnom savetovanju/internoj reviziji koja se bavi analizom poslovanja, rizika i kontrola koje zahteva kreativno razmišljanje i razumevanje a ne samo memorisanje činjenica.
Što se diplome tiče, ona ovde prestaje da bude važna nakon prvog zaposlenja, tako da Dipl.Ing ili Master ne bi trebalo da predstavlja problem.
Što se cena tiče, 12 ispita na mom Masteru je 21.000$, Snežin je još skuplji, tako da možete pretpostaviti koliki mi je studentski dug (HECS). Znam da je životni standard drukčiji, ali verujte da su to i ovde velike pare. Eto čisto da se stvari stave u perspektivu.

I-Challenge

Konačno mi je završen I-Challenge projekat koji je okončan sjajnom prezentacijom, he he. Nije da sam je ja radio, ali je baš bila dobro. Pobednici će biti saopšteni pred Božić i moram priznati da su svi timovi bili izjednačeni tako da će nagrada u svakom slučaju biti pravedna. Bitno je da sam ja okočao moj period kada sam nekoliko uzastopnih nedelja radio preko 60 sati nedeljno. Sad kad je otoplilo i došlo vreme za plažu ima mnogo boljih stvari nego visiti u kancelariji u nedelju popodne...

Kockar

Danas nam je bio Melburn Kup, Najčuvenije konjske trke kada je državni praznik u pola države, a kod nas nije, ali kao da jeste. Odnosno, sat vremena pre trke se prekida posao i tu smo imali ručak, pijančenje, toročenje i klađenje (što interno u firmi, što u pravoj kladionici).
Ja sam se u nadi da će mi Feng Šui žabice za donošenje para, što su mi Boblandi poslali, pomoći kladio na 4 konja i do kraja i nisam loše prošao, pošto sam na uloženih 23 dolara dobio 25 :). Čisto da nisam na gubitku. Moj menadžer je sa par kolega uložio 3000 dolara i do kraja su dobili taman toliko da vrate uloženo, a njemu je preteklo 3 dolara. Eto, ušio me za dolar. Tako je to kad se 'eksperti za rizik' klade. Jeste da nismo izgubili pare, ali nismo ni dobili.
Inače, ovde se svi klade kao ludi. Otac koleginice s posla uložio je 1000 dolara na dva konja i do kraja dobio 50.900 dolara! Nije greška - pedeset hiljadarki (ili na srpskom 30 hiljada evra). Za nepoverovati. Mada ti koji ulazu po 1000 dolara na konja, verovatno su se prilično i nagubili do sada.
Inače sam se ja i odenuo pravo kockarski sa sve ružom. Ko Cigan na svadbi :). Još kako tu puštam kao neke brkove za dobrotvorne svrhe (kakvi brkovi, takav i povod ;), pravi sam Ciga.

Roštiljanje

Danas smo malo roštiljali sa firmom, igrali tenis i provodili se. Kako sam ja organizovao celu stvar natrčao sam se prethodnih par dana, ali je sve super ispalo. Samo kad ne bih morao da radim po povratku kući...

Birdwood - Nacionalni muzej automobila

Evo me u Ševroleu, nakon par godina odlaganja, konačno sam poseti muzej automobila u obližnjem Birdvudu u brdima oko Adelaide. Ko god je u blizini (što je dosta teško jer smo mi daleko od svega), neka obavezno obiđe. Muzej tvrdo da je skoro neverovatno ne naći svoj prvi auto u muzeju i mada nemaju Juga, imali su tristaća, što je familijarni prvi auto. Može se videti mnogo neobičnih eksponata, ali i neverovatnih priča o motorizaciji Australije i kako su ljudi spačekom putovali kroz pustinju. Nadam se samo da će se neko u Srbiji setiti da sav taj uvezeni polovni krš od automobila jednog dana malo izglanca i postavi u neku vrstu muzeja. Za 50 godina će i Ford Eskort iz 1976. biti muzejski eksponat.

Drug član

Nisam obnavljao dnevnik zadnjih dana pošto me je savladala gripa, ali nekako sam se izborio. Konačno se i posao malo zahuhtao nakon par sporih nedelja. Ono što se danas značajno desilo je da sam postao član upravnog odbora udruženja IT revizora u Adelaidi (ISACA Adelaide Chapter). Iskreno govoreći jedan od menadžera s posla me je pogurao, a i rekao bih da nije bilo drugih dobrovoljaca tako da sam prošao, mada sam član od skoro.
Usput govoreći, na sajtu im je ova lepa fotka centra Adelaide. Ja radim u ovoj najvišoj zgradi desno, ali mi je prozor sa druge strane i gleda na moju kućicu.

I-Challenge - Generisanje Ideja

Danas smo imali fenomenalan trening za generisanje ideja. Predavač je bio Majkl Morgan koji je šef HBDI instituta za Azija-Pacifik region. Pritom su nam doneli igračke kao dečici, pa smo se igrali plastelinom, nekim kockicama i sličnim kerefekama, jer je štos da nas vrate u dečiji, kreativni stadijum. I mada nismo ništa naročito korisno 'iskreirali', baš sam dosta toga naučio. Pošto sam 'žut', ja sam prirodno kreativan, ali sam skontao da u mnogim oblastima gde sam slab (zelena četvrtina) ja i dalje imam zavidnu veštinu, ponekad u bolju od pretežno 'zelenih' ljudi. Ako vam ovo ništa nije jasno, nije ni bitno. Eto samo dokaza da ljudi uvek mogu da se podele na razne sorte.

The Bay to Birdwood

Svake godine u Adelaidi se održava trka kola starijih od 50 godina: The Bay to Birdwood. Ne znam kako sam to propustio prošle godine, ali staza prolazi ispred mog balkona, tako da su me jutros (dok je Sneža ispijala vino u Milanu u Italiji kako reče njena poruka) probudili ti oldtajmeri sa ludim sirenama. A i kola nisu ništa bolja. Ovde sam okačio najinteresantnija. Stari oklopni transport, iliti neki tenkić i kamion za prevoz piva. Takođe ako bolje pogledate možete videti i auto Paje Patka sa onim kao gepekom u koje trpa 'sestriće'. Bilo je baš cool kola, ali ova su nekako bila najčudnija. Sem toga, danas i nema neke zanimacija. Još sam mrtav od tenisa, a treba i poresku prijavu da konačno završim. Eto, odvojio sam malo vremena da i dnevnik privedem redu.

Na tenisu

Kako nam ovde definitivno dolazi proleće, ja sam predložio da se malo razdrmamo i u subotu svi mi sa posla dođemo na tenis. Došle su sve koleginice i jedan bivši kolega, ali nam je bilo baš OK. Od 1 pa dao pola 7, nakon čega smo otišli na večeru. Ja sam baš bio zarđao i teretana (4 puta nedeljno i dalje bez izuzetka) mi ubila svaki osećaj, ali sam do kraja i izgurao nekako. Jeste da su me ženske opasno bile, al' sam makar jedan meč u dublu uspeo da dobijem i to bez izgubljenog gema. Mada nije bila stvar u pobeđivanju jer smo vrlo različiti po veštini, tako da je bilo ljudi koji su skoro uhvatili reket po prvi put, dok je Tanja teniski trener i još uvek trenira i takmiči se kad je sezona (liga ispod 'satelita'). Samo ću reći da njoj nikad nisam uspeo da vratim prvu servu. Još smo imali olakšavajuću okolnost što smo nakon posla otišli u provod gde smo bili u neka 3 kluba, ali sam ja posustao oko 1, dok je ostatak bio nešto duže. Ali manjak sna i alkohol ih nije sprečio da igraju baš opasan tenis. Evo sad ovo kuckaram a bukvalno me boli svaka koščica i mišić, uprkos tome što sam se nakon tenisa izđakuzirao. Ali stvarno nam je bilo lepo i vreme nas je poslužilo tako da ćemo urkoro to ponoviti, ali sa košarkom. Ja sam srećan sve dok su u pitanju 'normalni' sportovi. Ovde je ostatak slika.

Veče Bolivuda

Amrita, koleginica s posla (desno na slici) je bila "kučka na vratima" (kako se to ovde popularno kaže) za indijsko bolivud veče u Vodka baru, tako da smo nas par sa posla (svi na slici) došli da joj pružimo podršku. Tako otprilike obično izgledaju petkovi uveče kada nakon posla odemo na par pića, pa se to nastavi do nekih 1, 2 ujutru.

Crna nedelja

Pretpostavljam da ste čuli da nam je nastradao lokalni lovac na krokodile i to od raže! Ja sam bio kod klijenta (ABB - nekadašnji AusBulk gde sam radio 2004.) i mislim da su u roku od 15 minuta svi znali. Otprilike kao kad je Ledi Di poginula. Kad spomenuh osumnjičenu ražu, odmah sam se setio kako sam ih u par navrata video kako plivaju pored mene dok sam živeo na West Beachu. Tamo ih je stalno bilo, ponekad isprane na pesku, a bogami i pecali su ih i to poprilično velike. Ja sam znao da rep može da ubode, ali sam mislio onako, bocne, a ne da je u pitanju prava bodlja poput žaoke, pa još otrovna!
Ali to nije sve, iste nedelje je poginuo i najslavnije Australijski sportski vozač, Piter Brok koji je stvarno bio legenda od čevaka (za razliku od lovca na krokodile, ovoga sam i gotivio), mada je bio nepoznat u inostranstvu. I on je poginuo radeći ono što voli, saobraćajka na reliju.
Ovde su se uplašili da će im sve legende izginuti u istom danu. I mada nisam legenda, pribojao sam se i za sebe jer sam otkrio paučinu u mom poštanskom sandučetu. Izanaliziram je (verovali ili ne, ali ovde sam naučio da raspoznajem paučine i da znam koji je pauk napravio) i skontam da je 'redback', odnosno najotrovnije pauk u ovim našim krajevima (ubija). Isprskam sredstvom protiv pauka i sutra ga stvarno nađem mrtvog kako visi na niti. Opasno bogami ovde živeti.

Trening

Ove nedelje sam imao trening dva dana povodom nekog takmičenja zvanog I-Challenge na poslu. Između ostalog detaljno su nas testirala po pitanju koji deo mozga nam radi i ja sam ispao žut. Da ne bih tu sad previše objašnjavao i mučio se prevodeći, sve detalje sam okačio na mom engleskom blogu (ako niste znali ja grdan blogujem dvojezično).

Momački provod

Pošto su me već izvesno vreme ovi moji lokalni momci (što oženjeni, što solo) ubeđivali da organizujem neki momački provod, onda sam morao da im ispunim želju. Tako da smo nas devetorica odabrali četvrtak uveče kao dan za akciju (pošto je najmanje sumnjiv gospođama). I nakon par pabova (kafana) i klubova (za koje su neki muževi vrlo dobro znali da se četvrtkom okuplja pretežno ženski svet), završili smo u Crazy Horsu koji je najbolji strip klub. Sad, bilo je malo smešno kad smo došli da platim ulaz i rekli nam $18, neki su kukali, jer je to dosta više od normalne cene (mislim, ti što znaju kolika je normalna cena :). Ja nisam znao, ali se nisam ni bunio, ali kad smo ušli i videli prvu 'domaćicu', sve nam je bilo jasno, pošto je u toku bio izbor za Miss Nude Australia 2007. A prva 'kandidatkinja' je pokazala da je svetska klasa. Sad pretpostavljam da većina ne zna kako tako nešto izgleda, pa da opišem. Oni se trude da iskopiraju pravi izbor za mis da defileom u haljinama, sa pitanjima šta vole i kome se dive (samo što ovde idoli nisu Neslon Mandela, nego Piter Nort i Džena) i onda imaju individualan nastup koji je pravi osmišljen nastup, sa kostimima, efektima, gimnastičkim delom (na šipkama), naravno striptizom i na kraju moraju da se istuširaju od toga napora, pa je na kraju bine instaliran tuš. Nama je 'zapao' sto pored samog tuša, pa smo uz najbolji pogled dobili i gomilu vode, konfeta i zlatne prašine. Samo da smo se tada uslikala. Svi u zlatnom prahu. Posle smo otišli na klopu preko puta, kad evo ti i misica da i one jedu (za razliku od ovih pravih, strip misice izgibaju na šipci, pa mogu i da jedu ljudski). Naravno pošto smo mi još uvek bili u zlatu okupani (svi znamo gde ste bili), site su se ispričale sa nama. Eh da, i ako se pitate, ni jedna to ne radi da bi platila školarinu :).

Guru Boban

Nešto sam se ulenjio sa dnevnikom pošto završavam roman. Upravo radim na poslednjoj stranici koja se za sada oteglila na tri stranice, tako da se ne zna kad će kraj.
Od bitnih novosti, pre dve nedelje sam bio na nekom spiritualnom putovanju. I mada sam bio skeptičan, odlučio sam da se prepustim meditaciji i vidim dokle ću da doguram. I moram priznati da je bilo fenomenalno. Ja se u životu nisam bolje osećao nego za vreme tih nekih 30 sekundi blaženstva. Moj vodič mi je rekao kako sam uspeo da dosegnem tu neku nirvanu. Uglavnom, to sve ima i bitna terapeutska svojstva i od tada se osećam kao novi čovek. Čak sam uspeo da i sam pomalo izmeditiram. Stvarno je fenomenalno. Tip mi je dao i knjigu koju sam odmah iščitao i koja podstiče ljude da to sami probaju na nekome. I baš prošlog vikenda sam imao neke goste kući i petak i subotu uveče i pošto su skeptični ja krenem iz zavitlancije da to radim na njima, čisto da vidi kako funkcioniše postupak (da se uvere da nema hipnoze, narkotika i nekih drugih magija) i prosto je bilo neverovatno kako je uspelo. OK, nisam baš kao taj moj guru, ali je bilo mnogo bolje nego što sam očekivao i kako su mi 'mušterije rekle', uspeli su da se reče nekih od bitnih problema koji su ih tištili. Za zabrinutu familiju i rođake, nije u pitanju sekta, i pitanje je da l' ću uopšte videti ikad tog mog 'vodiča', nego jednostavno učenje za opuštanje i rešavanje nekih problema iz prošlosti koji nas sprečavaju da lepše i srećnije živimo. Uglavnom, ceo proces je toliko definisan da skoro svako može da ga odradi uz pomoć knjige (nažalost na engleskom). Ukoliko je neko video knjigu "Putovanje" Brendon Bejs (žensko) na srpskom, nek mi javi. U protivnom, moraću da prevedem tih nekoliko strana koje su vezane za meditaciju. Eto, kao što vidite, totalno sam pukao, ali sam zato SreEEeeeEEćAaaAAAaaN!!!! :)

Radno

Poslednjih par nedelja je bilo baš radno. Pošto krupne vesti nisu za Internet, onda da se držim malo svakodnevice. Od 1. jula sam unapređen (u rang 62) i dobio sam povišicu. Od tada se sat vremena 'mog mozga' plaća 215$, doduše meni ne ostane ni desetina od tih para, tako da i nije baš sjajno. Ali vidljiva posledica je da mnogo više radim. Da li je slučajnost, ili je to tako planirano, ali radim mnogo više. Uglavnom, poslednjih par nedelja, život mi se svao na krevet-posao-krevet. Prošle nedelje sam radio reviziju ogromnog tržnog centra i dešavalo se da odem od kuće u 8 ujutru, a vratim se u 8:45 uveče i još malo radim kući. Mada molam priznati da je bilo interesantno, naročito gledati kakve se sve gluposti tu dešavaju i kakvih sve ljudi ima. Sem toga nema nekih zanimljivosti. Javiću kad bude :).

Zalazak

Zašlo je Sunce na Whitmore Skveru. Sutra će izaći novo...

Fudbal i kabare

U poslednje vreme život nam se svodi na posao, studije (Sneži), fudbal i kabare. Ova poslednja dva i nisu tako loša.
Sinoć smo gledali Mjau Mjau, koja je čuvena kabera umetnica iz Šangaja i baš smo se fino proveli. Nismo nešto previše očekivali, pa je možda baš zato i bilo tako dobro. Pošle smo otišli na svirku grupe Afro Dizzi Act koja svira fjužn muziku, a imali su i nekog Gambijca koji je gostovao kao pevač, a svirao i neku ogromnu afričku gitaru. Uglavnom, momci su svirali muziku koju sam ja oduvek želeo da sviruckam u nekom bendu. Teško je objasniti šta je, jer je mešavina svega, ali ima tu i regea, i acid džeza, ali sve to fenomenalno zvuči kad je odsvirano na prepotopskim Rhodes orguljama, a propraćeno sa još dva seta klarijatura, duplim udaraljkama, basom i gitarom + ta afrička salamerija.
Prošli vikend smo takođe gledali kabare
Sat burleske (kao što se da naslutiti kod nas je festival kabarea), međutim taj je bio ispod očekivanja.

E a onda naravno dođe fudbal. Kao što mnogi znaju, ja nisam neki ljubitelj fudbala, ali svetska prvenstva gledam. Naročito kad su dve ekipe za koje navijam kvalifikovane. I sad, za koga ja to navijam u celoj priči???
Setih se onog vica iz Matićeve knjige kad ode naš čovek u Englesku i javlja svojima prve godine:
- Izgleda da će nas bombardovati.
Sledeće godine kaže:
- Ej, izgleda da će vas bombardovati.
Treće godine veli:
- Kanda ćemo vas bombardovati.
Da bi četvrte rekao:
- E zabole me što ćemo vas bombardovati.
Ja sam trenutno u toj četvrtoj godini, ali kad je SCG zaigrala protiv Holandije, ja sam bio mnogo nerzvozniji nego kad je Australija igrala protiv Japana. Dodaću pritom da su Australijanci pred šampionat igrali prijatljsku u Roterdamu i isterali 1:1 sa Holanđanima (a pola reklama na stadionu je bilo za moju firmu - PriceWatehouseCoopers - da ne bude da smo totalni anonimusi ;). Elem, meč sa Argenticima smo gledali kod Laure koja je pre svega nesportski navijala, a drugo, ovi naši su igrali kao da ih je baš briga (sem Kežmana koji se opet "previše" trudio). Uglavnom, kad se to uporedi sa igrom Australijanaca protiv Brazila i Hrvatske (od kojih su tehnički za klasu lošiji), vidi se kad se igra srcem. Tako da ja eto već danima ustajem u pola 2 ili pola 5 ujutru da gledam raznorazne tekme. Uglavnom, Australija ode dalje i sad ću zdušno navijati za Australiju u ponedeljak naveče (u nekoj kafani) protiv Italije. Zvuči žalosno, ali kad bi ovaj i ovakav tim igrao protiv Australijanaca, mislim da bih navijao za ove Kengure jer ove naše ne mogu više da podnesem. Dok ovi kenguri koji su ovde tretirani recimo kao hokejaši na travi u Srbiji stvarno ginu za loptu. Pa makar pola njih bilo Ustaše. I to kad kažem, ne mislim na ono radikalsko vređanje, nego su ljudi stvarno takvi. Mnogo me iznervirao ovaj Mark Viduka (kapiten tima Australije - Hrvat) kad je rekao da kad je on bio rođen, Hrvatska je bila okupirana. Posle sam se malo smirio, pošto eto, sudeći po Ustašama (moram da napomenem da su meni Ustaše i Hrvati dva totalno različita pojma) Srbija je ipak puna naslednica bivše Jugoslavije (ako su svi ostali bili okupirani). Eto, opet se bacih na politiku. Uglavnom, pored Australijanaca, navijam za Ekvador (volim autsajdere), tako da teško da će bilo ko preći u drugu rundu, ali šansa postoji i tu je ta draž fudbala. Još 2 nedelje, pa da se naspavam k'o čovek.

Vratila se Sneža

Sneža je stigla sa svoje turneje (Danska i Srbija preko Engleske) iz hladnog evropskog leta u toplu australijsku zimu (koja je prethodne nedelje za par stepeni tukla srpske temperature). Pre svega prvo da se zahvalim na svim poklonima, a naročito na filmovima i knjigama jer mi je to nekako najdraže. I naravno smoki :).
Doduše, Snežu sam dočekao sa Štarkovim grisinama i čokoladnim bananicama, Eurokrem blokom, Čokolinom, pa čak (a ovo je bio najveći šok) mitrovačkim (Corn Product) kukuriznim brašnom i polentom. Što bi to neko uvozio u Australiju, ja ne znam, ali naravno da sam odmah kupio :). Rekli su mi da im za dve nedelje stiže i smoki (koji se odmah rasproda), pa ću morati da vrebam. Bitno je da do tada imam zalihe.
Kad smo kod toga koliko je Australija "blizu", evo upravo se spremamo da gledamo fudbal Srbija-Holandija koji ide direktno na jednom od dva državna kanala. Još nam fino paše što je prva utakmica, tako da počinje u 10:30 uveče, umesto 4:30 ujutru kad kreće poslednja utakmica tokom dana. Prošlo svetsko prvenstvo nam je baš pasovalo po pitanju vremenskih zona, a za ovo ćemo bogami probdeti noći.

Večera sa fakultetlijama

Već kao po nekom starom običaju, opet smo se nas nekoliko s fakulteta okupili na večeri, pa smo posle otišli kod Tule. Svi prilično dobro guramo, sem Tima koji je u istoj nedelji ostao i bez posla i devojke, ali on će se već nekako snaći.

Šetnja po Morijalti

Nedelja je bila lagana što mi je pomoglo da se oporavim od burnog petka (koktel veče sa firmom) i nedelje (veridba Hejzel Coates - ćerka Iraca). Tako da sam se lepo prošetao sa Kumi, Ričardom i prijateljima po Morijalta nacionalnom parku.

Koktel veče

Koktel veche - s koleginicama mada vishe lichim na makroa

Revizorske kuće uglavnom imaju politiku "work hard - play hard" tako da barem jednom mesečno imamo neku žurku. Ovog puta je bilo u pitanju koktel veče gde smo se svi "upicanili", a kokteli su delovali sa zadrškom. Mi smo nastavili žurku po kafićima kada je glavni deo već bio završen, ali ono što ja nisam znao da su kokteli imali apsint, tako da sam se celu subotu oporavljao pre nego što sam otišao na veridbu kod Coatsovih (najstarija ćerka se verila). Tu sam sreo i jednog mog bivšeg studenta, Makedonca, pa smo se siti ispričali.

Brčko-Banovići

Ako ste mislili da su radne akcije načisto izumrle, grdno se varate. Danas smo nas 17 iz firme imali radnu akciju preuređenja dvorišta i
krečenja neke "narodne kuhinje". Odnosno katoličke pomoći beskućnicima gde imaju TV salu, doručak i ručak (plaća se po principu, daj ako imaš) i salu sa veš mashinama. Baš im je to fino organizovano. Kako je najveći problem beskućnicima to što
im je dosadno (to sami kažu), onda smo imali i nekoliko pomagača. Mislim da je prijalo i njima i nama da radimo jedni sa drugima. Svako je ponešto naučio. Ja se u
životu nisam toliko izfisikalisao sa zidarskim kolicima, ciglama, krampom,
lopatom i grabuljama. Uglavnom, prvo sam šišajući se skupio preko 1100 dolara za "humanitarc", pa onda bogami i pormbao za beskućnike, tako da postajem prava Majka Tereza. Ali ono što je za mene bilo najveće otkriće je da pored ludaka tu ima
i baš OK likova koje je nesreća naterala da budu beskućnici. Tip sa kojim sam radio je bio zidar (za popločavanje), ali ga je zgazio džip i povredio mu ledja, tako da nije mogao da radi, pa se propio, izgubio kuću (jer nije imao para da otplaćuje rate kredita) i ostao na ulici. Prosto je neverovatno kako se ovde lako može postati beskućnik. Mada moram priznati da sam se šokirao kad sam 2004. video beskućnike u mitrovačkom parku. Ne znam, ali to mi je nekako bio stran koncept za Jugu. Možda ranije nisam dobro gledao.
Roman je i dalje u fazi preuređivanja i pored humanitarnih aktivnosti nekih novosti i nema. Da, sutra gledamo monodramu "Plavuše, smeđe i osvetoljubive riđojke" gde jedna žena glumi sedam likova. Javiću utiske.

Dr Evil

Dr Evil se i ovog puta preračunao. Ranije sam objavio da sam prikupio 436$, međutim, Snežini su dali 79$ a moje društvo 80$ što sveukupno dođe na 551$. Međutim, ja sam zaboravio reći da moja firma (PwC) dotira dolar za svaki dolar koji sam ja sakupio, tako da na kraju dana, moja kosa je doprinela preko 1100$ za borbu protiv leukemije. Jeste da izgledam kao kriminalac koji se sprema za suđenje (što je primetio moj kolega Dejl sa posla), ali bih rekao da je svakako vredelo.

Ćelava sviračica

Evo me bez kose. Izgledam kao da sam pobegao iz nekog zatvora, ili možda da zabavljam robijaše u istom. Samnom pozira i moj novi drugar, Roland FP-2, mada sam danas skontao da mi je repertoar onako pomalo tanak. Posvetio bih mu više pažnje da ne radim i na romanu u isto vreme. Eto, uvek neki izgovori.

Šogun

Kao što znate, trenutno sam čovek sa dva lica, koji s preda izgleda kao Šogun.
Sutra se šišam ceo. Moram reći sem dovika u kafani, ljudi se generalno ponašaju kao Englezi. Danas sam bio na pijaci i niko me nije čestito ni pogledao ili nasmejao se. Takođe sam primetio da nije lako biti ćelav pošto je hladno po glavi, a ova kosica što je porasla mi zapinje za garderobu kada je navlačim preko glave. Ništa strašno, ali ako planirate da učinite nešto ovako glupo poput mene, čisto da znate posledice.

Čovek iz emejla - Najveće svetsko brijanje

Najveće svetsko brijanje je završeno, samnom kao jednom od "žrtava". Kao što sam ranije najavio, učestvovao sam u čitavoj priči i uspeo da sakupim 536 dolara za pomoć deci oboleloj od leukemije. Iskreno, nisam verovao da mi je kosa toliko vredna, ali sam se potrudio i skupio najviše u celoj firmi.

Ovde sam na pola puta. Pre nego što vidite završni rezultat moram reći da su ovi moji iz firme sakupili $392 što bi bilo nedovoljno bez Snežinih iz Seedmarka ($74) i mog društva sa fakulteta koje je dotiralo ostatak.
Naravno, kad je najteži deo prošao (skupljanje para), usledilo je ono glavno: šišanje!

Moram se zahvaliti i frizerki iz Clip Jointa koja me je ostrigala bolje od svih očekivanja. Eto, toliko o zahvaljivanju (kako se ono uvek svugde zahvaljuju sponzorima, pa moram i ja).

Moram reći da je najteže bilo sedenje u stolici kad nisam smeo nimalo da se mrdnem dok su se kolege valjale od smeha, a koleginice sve to gledale zaprepašćeno.
Meni je najinteresantnije bilo gledanje kako nam partner ostaje bez svog zaštitnog znaka (bradice), kao i muke kolege koji je depilirao noge!

Nakon toga smo otišli na piće u lokalni pab i tu me je par ljudi saletelo kao 'zvezdu' emejla (onog kog sam i ja dobio, sa slikom koju sam ranije okačio). Svi su mi vikali: legendo, video sam ti sliku u emajlu. Eto, ukradoh nekom identitet ;).

Zvanične diplomske slike

Zvanične diplomske slike su mi konačno pristigle, sa izuzetkom one kada primam diplomu. Valjda će i ona uskoro.

Na prvoj slici su mi kolege iz klase. Nisu svi na broju, ali oni najbitniji bogami jesu, kao i Sneža na slici ispod.

Na kraju evo i zvanične fotografije sa uručenja diplome.

Buduća frizura

Eto, dok jedni uživaju u prvomajskom roštilju, drugi u očinstvu, a treći slave 10 godina Boblanda (!), mi ovde na trulom i dalekom Istoku rmbamo :). I još u slobodno vreme pomažemo humanitarnim organizacijama. Ja sam krenuo da prikupljam pare za obolele od leukemije i trenutno sam skupio $300. Ako skupima još 200 opkladio sam se da ću se ošišati ka dotični lik sa slike za vikend, a od ponedeljka naćelavo.
Čisto da znate da sam totalno skrenuo. Šišanje je u petak, pa ko preživi pričaće. Uglavnom, dok ne budem imao moju sliku tipa "pre i posle" evo modela po kome se šišam.

Jesen u Adelaidi

Iliti April u Adelaidi, koji mi je uvek bio omiljeni mesec kada je vreme u pitanju (a verovatno i zato što uvek ima more praznika), ali je ove godine zatajio. Ipak, boje su i dalje prave jesenje, mada su nam temperature zimeske. Ovde sam na slici ispred kuće sa puzavicom, preko puta naše garaže (naša kuća izlazi na ulicu i sa prednje i sa zadnje strane, gde nam je garaža). Inače, kao pravom ateisti koji i dan danas ponekad pobrke Uskrs sa Božićem, meni je Deda-Mraz doneo novogodišnji poklon na Uskrs. Danas mi je stigao klavir, fini Roland FP-2 koji ima pravi mehanizam od klavira, plus sve sintisajzerske kerefeke. Baš sam zadovoljan i polako ulazim u formu. Moraću i da ga uslikam, a za sviračke sposobnosti ćete morati da mi verujete na reč.

Argentina - Meksiko - Argentina (via Novi Zeland)

Sneža se danas vratila sa dvonedeljne turneje po Argentini i Meksiku. Sa slika, Buenos Aires (sa kravicama) deluje baš impresivno dok je ostatak interesantan.

Kao što se vidi, dospela je i do meksičke obale, ali je uglavnom putovala po pampasima pod beskrajnim oranicama (nema ih na slikama jer nisu mnogo interesantne.

A na kraju najvažnije, najbolje slike su okačene na našoj novoj online galeriji na adresi http://www.flickr.com/photos/bobioso/.

Su Lin's rođendan

Mada je preznični (veliki) petak protekao u kiši i sređivanju kuće, subota je bila fina, pa sam prošetao do grada da pokupujem neophodne stvari, a bogami i do prodavnice klavira da isprobam par kandidata. Baš kao i prošle subote, to se svelo na preko 2 sata sviranja sa slušalicama u radnji.
Uveče je bio rođendan koleginice s posla Su Lin (ako nekog zanima, piše se Hsiu Ling), tako da smo posle mezetluka u jednom finom restoranu otišli na igranjac u jedan klub baš po mom ukusu. Slike su okačene na sajtu mog druga Tima, pa ako ste zainteresovani, bacite pogled kako izgleda noćni provod u Adelaidi.

Tulin rođendan

Danas sam zaginuo na poslu, a nakon toga sam imao par provoda. Pre svega smo imali večeru sa kolegom koji je došao iz Melburna i sa kojim sa radio protekle nedelje.

Međutim, ja se nisam mogao zadržavati pošto sam već od ranije imao zakazanu večeru sa Tulom, Sendi i Semom koja je zvanično bila da se ispričamo, ali sam znao da je zbog Tulinog rođendana koji pada u petak. Tako nas je Tula častila u finom tajlandskom restoranu, a posle smo otišli kod nje kući na tortu i dodatno toročenje. Sem i ja smo opleli i partiju basketa sa njenim sinom i ćerkom, a ja sam malkice zasvirao i na klaviru.