Magistratura

Nakon skoro četiri godine studija konačno sam postao magistar (baš na Bokijev rođendan).
Ovo je momenat kada sam konačno dobio diplomu.

Ovde sam odmah nakon dodele sa ponosnom Snežom.

I kao što diploma kaže, od sada sam zvanično Magistar za poslovne informacione sisteme (Master of Business Information Systems - MBIS).

Dakle konačno mogu da nakrivim kapu, u stvari da je skinem i odahnem...

Od nas 12 kolega sa klase, polovina je uspela da dođe na dodelu. Dok je nekoliko njih bilo po belom svetu, a par iz nepoznatih razloga sprečeno, oni najbolji su bili na broju.

A posebno trojka sa kojom sam radio na projektu u SA Water: Tula, Sendi i Sem.

Da ne zaboravim, na slici gore su još Džesika i Ljubica (sa kojom radim).
Uz to, ovo sam ja sa koleginicom, diplomskom koalom koju mi je Sneža poklonila.

Na kraju, evo nas oboje sa diplomom. Uskoro ćemo valjda reprizirati, samo što će Sneža imati smešnu kapu...

Melburn k'o Beograd

Mada mi je bilo fino u Melburnu, moram priznati da mi se kao grad nije toliko svideo. Pre svega vreme. Ovde ljudi kažu, ako ti se ne sviđa vreme u Melburnu, samo sačekaj 15 minuta, ...promeniće se. I stvarno je tako. U toku jednog dana čovek može da se smrzne i da dobije sunčanicu i da vidi sva četiri australijska godišnja doba.
Melburn veoma mnogo podseća na Beograd i u stvari na mnoge druge evropske gradove, barem kada su u pitanju arhitektura i rastinje. ...i dimnjaci, hangari i soliteri koji mu daju industrijski i siv izgled. Ne baš po mojoj meri. I mada se Melburn diči da je kulturna prestonica Australije i mada ima jako lep kej i deo oko reke, stvarno mi nije privlačan. Srećom, večeras se vraćam u 'moju' Adelaidu da se spremim za diplomsku svečanost.
Na slici je panorama Melburna iz firmine zgrade, iz učionice na 18. spratu.

Domaća večera

Trećeg dana smo odlučili da preskočimo restorane, pa smo se bacili na timski projekat "pravljenje večere" u mojoj i Markovoj sobi. Kako Perćanke nisu imale poverenja u moje kulinarske veštine, ja sam bio pošteđen, tako da sam se bacio na 'testiranje pića'...

Perćanske ribajle

Kao što se vidi sa slike, nije mi samo cimer bio OK, već su i koleginice iz Perta bile prva liga. Dve su profesionalni modeli i učestvovale su na najpoznatijim revijama, od toga plavojka je moje visine i ima jedno 1.20m nogu (puta 2), tako da ako ste ljubitelji nogu ona je žena iz snova. Pošto sam sve vreme ružio Australijanke, moram da kažem da je ovo na slici, daleko iznad proseka.
Inače život u Melburnu bi mogao da bude ideal Homera Simpsona. Ustaneš i obučeš se, siđeš dole na doručak (za dotičnim ribajlama), prepešačiš tri minuta preko reke i na poslu si u novoj firminoj zgradi (od skoro tridesetak spratova, dole na slici) gde čak i u WC-u drži sveže cveće. Uz trening na svakih sat ipo se pravi kafe pauza, pa onda svi đuture sa Melburđanima odemo na ručak, pa nakon treninga se lepo ode do teretane ili bazena, pa onda na finu večeru uz reku i nakon toga do nekog kluba, na sladoled ili na piće i sutra ponovo iz početka...

Komonvelt igre i trening u Melburnu

Konačno je došlo vreme za naš trening u Melburnu. Doduše, gotovo do poslednjeg trenutka nismo znali da li idemo u Sidnej ili Melburn, ali ovaj drugi je pobedio. Stigli smo u nedelju uveče, taman na vatromet povodom zatvaranja Komonvelt igara.
Inače fina stvar sa treningom je da nam je dnevnica za večeru $44, koju ako ne potrošimo propada, tako da nam je sledovalo dve nedelje finih restorana.
Kako smo u pitanju dve devojke (Tanja i Ljubica - ovo zvuči kao da smo u Srbiji a ne u Australiji) i ja, njih dve su delile sobu, a ja sam imao cimera iz Perta, Marka. On je bio u skitnji kad sam došao tako da sam ga upoznao tek nakon večere i OK je momak. Doduše, znao sam i ranije kako izgleda pošto imamo slike na firminom telefonskom imeniku i definitivno nije izgledao kao čudak :).

Odoh za Melburn

Ovo je jutarnji pogled iz naše spavaće sobe (kroz vrata od terase) od pre koje nedelje. Inače večeras se zavrsavaju Komonvelt igre koje će ostati upamćene i po tome sto je 5 takmičara iz Siera Leonea nestalo (nešto slično se desilo i na prethodnim igrama u Mančesteru kad je četvrtina takmičara nestalo). To me podseti na onaj vic: Kako se zove Beogradska Filharmonija po povratku sa turneje po Australiji. - Beogradski gudački kvartet. Uglavnom, ja odoh na 2 nedelje treninga u Melburn i ako sve bude po planu, provoda, sa malim prekidom povodom moje diplomske svečanosti. A biće valjda i slika sa Formule 1.

Le Clique

Pošto sam u par navrata imao slike raznoraznih ribajli, evo da malo okačim i nešto za ženske posetioce. Prošli utorak smo u 10:30 uveče otišli da gledamo Le Clique, koji je po mnogima najbolja svetska burleska i kako je bila non stop rasprodata, ovo je bilo najbolje prihvatljivo vreme (ostale dodatne predstave su bile u 12:30 posle ponoći do pola 3). I tako smo se siti nasmejali i divili raznoraznim veštinama, mada čitav program je imao jaku umetničku crtu. Ipak, pored ovog tipa gore i ovih čika dole, imali smo i golišavu mađioničarku koja i da je htela nije mogla da skriva karte (ili maramicu na kojoj joj se zasnivao trik) u rukav ;), ali njene slike nema na Internetu.

(za svaki slučaj da potvrdim da ja nisam ni na jednoj od ove dve slike :)

Nas je najviše nasmejao čovek od gume koji je iskazao izrazitu veštinu u tome što je glumio izrazitu trapavost (a la inspektor Kluzo) i uspeo da se ceo provuče kroz glave dva teniska reketa od 10 coli prečnika. Uglavnom, i program, i sam prostor montažnog karaktera (čuveni Spiegeltent)je bio pravo osveženje. Kasnije smo saznali da su sve te šatre i montažni prostori za nastupe autentični vašarski rekviziti i da su neki u upotrebi preko 100 godina što je stvarno impresivno. I taman kad smo se spremali da krenemo kući ("radni dan je, 'ajdmo na put") oni najaviše neki bend da će svirati u istom prostoru i mi odlučismo da sačekamo malo. Očas su bile iznete stolice tako da su ostali samo separei i podijum za igru (gde je do pre minut bila scena). U međuvremenu se puštao CD sa obradamo ša-la-la šlagera tako da zvuče kao Vaya Con Dios, odnosno bas, bubnjevi i gitare u nekom lakom džez stilu. Pesme poput If You Wanna Have Some Fun (Spice Girls) i Dancing in the Streets (Mick Jagger & David Bowie) su po prvi put zvučale dobro, a Under The Bridge (Red Hot Chili Peppers) neverovatno veselo. Nakon toga su nastupili The Shuffle Club sa postavom: bubnjar, kontrabasista, pijanista i saksofonista, pritom su svi pevali i baš su svirali kolekciju dobrog džeza od Sinatre i Din Martina do malo tvrđih stvari, ali ja sam siguran da bi Jovana Popović umrla od želje da je bila tu jer su svi igrali, bili šemekerski odeveni sa klasičnim šeširima iz 20-tih i za razliku od nas, zaista su znali da igraju. To nas nije sprečilo da se izigramo sve do pola 3, tako da sam sutra kunjao na poslu. Ali to i nije tako strašno jer mi je i ovako bio otkazan klijent, pa je cela nedelja bila lagana. Sledeće mi je na redu Mitsubishijeva fabrika automobila, pa će tu valjda biti zanimljivo. A nakon toga idem na seminar u Melburn, pa me za vikend 1. aprila vraćaju nazad jer imam diplomsku svečanost, a kako sam juče saznao dobijam i nagradu BAE Systemsa (jedan od najvećih proizvođača vojne opreme) za najbolji projekat na celom Univerzitetu, a iskren da budem nemam pojma za koji projekat to dobijam (beše ih nekoliko). Pošto ta nagrada sadrži i solidan keš, malko ću odstupiti od mog principa da ne sarađujem sa proizvođačima oružja. Eto, lako se dam predomisliti (fol, ovako će manje para potrošiti na razvoj oružja ;). A nakon svečanog magistriranja i te večere gde će mi dodeliti nagradu, vraćam se ponovo u Melburn na još jednu nedelju treninga, ali što je još važnije i na trke Formule 1 (sad bih rekao da bi Gile prodao mama-Rajku da bi bio na mom mestu ;). Dakle, sve nam je nekako zgusnuto ovih dana, jer nam se uglavila i inspekcija stana (dakle, veliko spremanje), pa Sveti Patrik gde sam imao pijanku sa kolegama sa posla, ali sam ušvercovao i Snežu. Inače je ona prilično u gužvi jer stalno ima seminarske za njene magistarske studije (koje do sada uspešno polaže), tako da će se skoro pa ostvariti moja prognoza da ćemo se viđati na aerodromima. Recimo da 2. aprila oboje imamo jutarnji let: ja za Melburn, a ona za Sidnej, pa dalje za Meksiko i ostatak Južne Amerike.
Za kraj, kako su u Melburnu trenutno i Commonwealth igre (sa sve Kraljicom i Kondolizom Rajs), možda ugrabim šansu da gledam neki ludački sport, pa vam ga narednom prilikom prepričam (poput netbola, ili hokeja na travi). Barem se ovi naši festivali završavaju ovog vikenda, pa da malo predahnemo. Za kraj, nisam ispao baš neki dobar pozorišni kritičar, pošto je ona nemačka predstava koju sam iskritikovao u novinama proglašena za biser festivala. Ali o ukusima ne vredi raspravljati...

Umro Sloba

To je poruka koju sam primio od Bokija (Komlenića) na mobilni. Naravno, pre toga me je već pozdravio kompjuter gde me Google Desktop svako jutro dočekuje sa sažvakanim jutarnjim vestima, a kako je to bila glavna vest na B92 a bogami i na Google News, definitvno smo izgubili najpoznatijeg Srbina (Google je našao preko 2 miliona Internet stranica o Slobi - više nego što ima i o Tesli), neka mu je laka zemlja. Recimo da mu je CNN dao celu naslovnu stranu web sajta i u pitanju je vest broj jedan apsolutno svugde. Bogami, skoro da je stigao i Tileta. Meni će on uvek biti pravi ekvivalent Karađorđu (cinici bi rekli da više liči na Miloša Obrenovića, zbog ubistva Stambolića), ali je Sloba u suštini bio mudar, ali drčan, a poput Karađorđa je mnogo hteo, mnogo započeo da bi srpski narod platio to što su se obojica preračunali po pitanju promena u svetu, tako da su im saveznici okrenuli leđa. Slobu nikad nisam uživo video, ali sam ipak bio dovoljno blizu nekim stvarima da znam da nije bio svetac, ali daleko od toga da je bio Balkanski Koljač, ili srpski Pol Pot poput paralele koju je Žarko Korać dao povodom njegove smrti stranim medijima. Mislim da je tako nešto, ili Vukova izjava najveća sramota. Takođe je neobično da samo dan razdvaja njegovu i Đinđićevu smrt, tako da je Srbija u dva dana izgubila najvećeg sina i najvećeg izdajnika/zlikovca - ovo u zavisnosti koja imena stavite. Ja se nadam da će mu ova druga polovina oprostiti za nedela, baš kao što sam ja prešao preko Đikijevog poziva da se produži bombardovanje Srbije. ...Posthumno.
U svakom slučaju, najbolji dokaz da nije Sloba za sve kriv je epitaf na sajtu B92: Sve je isto samo njega nema.
PS. Definitivno je bio pravo nevinašce u odnosu na ove face:

Čuvar harema

U petak smo imali mesečni sastanak gde smo se svi mi 'novi' predstavili kolektivu, da bismo nakon toga nastavili sa pijankom. Ekipica sa posla se dogovorila da se provode celo veče, a ja sam oko 9 otišao kući da pokupim Snežu koja je bila na masaži pa da idemo u provod sa ovim mojima. Međutim, Snežu je nešto masaža ošamutila, a i moje kolege su nešto odustale, tako da sam se na kraju zatekao sam sa koleginicama (sa slike). Njih pet sveukupno. A inače ceo prostor je fenomenalan i otvoren je samo u toku festivala, a zove se Persijska bašta, tako da su oni prekrili čitav prostor persijskim ćilimima i jastucima, a broj ljudi unutra je strogo kontrolisan (čekao sam pola sata da uđem) tako da čovek ima gde i da se opusti.
A bend koji je svirao je bio fenomenalan. Zove se Coda i svi sviraju po nekoliko insturmenata, ali su koristili bubnjeve, električni bas, razne egzotične udaraljke, vibrafon (prvi put sam ga čuo uživo), melodiku (?!), harmoniku, klavir i dve violine povezane na efekt mašinu od električne gitare, tako da su davale najneverovatnije zvuke. Uglavnom i toaleta verovatno govori kakav je tip muzike bio u pitanju. Imali su i igračicu koja je odigrala jedan trbušni plez-striptiz i jedan nastup sa nojevim perjem koji je bio baš fini (na slici).

Nakon njih je usledila pauza kada su unaokolo išle trbušne plesačice i igrale, tako da je celo mesto bilo baš arapsko, zajedno sa 4 urmine palme donešene i posađene specijalno za ovu priliku. Nakon toga je nastupio DJ Nickodemus iz Njujorka i i ja sam se fino naigrao sa mojim koleginicama.

Sutradan ista priča, samo što smo išli Sneža, Laura, Sesi (Laurina sestra), Paola (Kolumbijka) i Silvija (Belgijanka), jedino je muzika bila nešto bezveze, ali je bilo i igračice sa zmijom, a zaboravih da kažem da u se pod šatorom mogla dobiti besplatna masaža ili gledanje u dlan ili karte. A kako se moglo provozati i na kamili sve je bilo baš persijsko.
Za nedelju imamo karte za nemačku predstavu Nora (titlovana), tako da ćemo ponovo da putujemo svetom zahvaljujući ovom festivalu.
Uglavnom živi se baš burno. Recimo da je subota bila ustajanje u 8 (nakon leganja u 3 prethodno veče), doručak, odlazak u grčki supermarket (otprilike tamo odem jednom mesečno), pa na jednu pijacu, pa u samoposlugu, pa na drugu pijacu (jedna je jeftinija, druga ima veći izbor ;), pa sam onda spremio ručak, pa teretana, pa onda smo išli na plažu (bilo je 35 stepeni, tako da smo se oboje kupali), pa onda večerica, pa opet provod. Lepo na papiru, ali umori čoveka. Sreća pa je ponedeljak neradni dan jer su konjske trke, pa narod mora da se kladi :).

Dan kad sam morao odrastem

Danas je 9. mart, rođendan moje koleginice Amrite s posla, a pošto se ovde 8. mart ne obeležava niti je iko drugi čuo za njega period je prilično bez proslava. Ipak, 9. mart je jedan srpski istorijski datum koji se 1991 duboko ucrtao u moju memoriju. Znam da naslov ovog bloga kaže da neće biti filozofiranja, ali ovo što ću reći je čisto memoarskog tipa, a bogami i dokaz mom slonovskom pamćenju (koje i nije baš najsjajnije nakon 15 godina).
Te subote 9. marta 1991 (da krenema kao “Grlom u jagode”) mom prvom komšiji i najboljem drugu iz tog perioda, Ratku Simoviću je bio 13. rođendan. Sećam se da je na žurci bilo par momčića i devojčica, ne previše, ali od imena sam siguran da je tu bio Travica i Magdalena (kasnije devojka Duce Ribarca) koja je non stop proganjala slavljenika i rekao bih bila do ušiju zaljubljena u njega i jedna fina devočica koja mi se sviđala, ali sam joj zaboravio ime (toliko o memoriji). Onda, na našu strahotu, “je nepoznati genije kresnuo TV, a baš je iš’o Dnevnik i pokvario nam sve” (Đ. Balašević). Koliko se sećam, prva vest nisu bile demonstracije, nego neki džumbus u Hrvatskoj. Ja bih se zakleo da su bile u pitanju policijske stanice na Plitvicama jer se sećam snega, plavih policijskih (MUPovskih) transportera i priče o poginulima. Istorija (ili moje guglovanje) kaže da se to desilo tek 31. marta. Sad ko bi znao šta sam ja to video na dnevniku 9. marta. Naravno, Dnevnik je nastavio o divljanju demonstranata. Moram najiskrenije priznati da niko koga sam znao u to doba nije bio otvoreno protiv Slobe, tako da je to bio šok za mene. Jednostavno su se svi otvoreno hvalili da su glasali na ‘našeg Dr Stojšića’ – lokalni poslanik, podržan od SPS-a. Vuk je bio četnik (puj, puj, daleko bilo), a reformisti su bili ‘ustaše’ – valjda zbog Ante Markovića i onog kenedijevskog Dr Ivana Đurića. Takvu klimu je neko uspeo da stvori (da ne pominjemo Ozne i Udbe) u mojoj vojnoj zgradi. Mnogo godina kasnije sam se pitao šta bi se desilo da je više ljudi poput mog brata Dušana i ujne Ane glasalo za reformiste i mog prijatelja Gorana Matića koji je mnogo godina kasnije postao legendarni ministar za informisanje. Da se to desilo kod nas, ali i kod Hrvata, Muslimana i Slovenaca (Makedonci bi se i ovako lako složili), danas bih verovatno kukao da od kad smo zamenili dinare za evro mnogo gore živimo u ovoj Evropskoj Uniji.
Ipak, u vezi demonstracija, ono što ljudi danas zaboravljaju, je da smo svi mi uključujući i Slobu tek učili da ne razmišljamo kao komunisti, tako da je u poređenju na Tijanmen trg i Kineze, Sloba ispao prilično nežan, možda i zbog toga što policija nije bila dovoljno spremna, a vojskom još uvek nije upravljao. Ali je sve to bila uvertira za haos koji je dolazio.
Onda je moja Dobrila došla po mene jer me je Ljubiša zvao na telefon kući, što je bilo neuobičajeno od njega, posebno pre 9 sati i jeftinih impulsa (Pirotu eve me :). Rekao mi je u nekom pozitivnom uzbuđenju kako tenkovi upravo prolaze pored zgrade (što je za vojno lice koje je 20 godina radilo u miru stvarno uzbudljivo) na Bulevaru AVNOJ-a (barem mislim da se tako zvao, sada je Bulevar Mira) i kako na Jugoviziji u Sarajevu nastupa Bebi Dol sa pesmom mog brata od tetke, Zorana Vračevića koji je već tada bio nekoliko godina u Londonu baveći se muzičkom produkcijom i izbegavajući vojnu obavezu (to mu dođe kao neka naša porodična crta).

(Zoran je desno, u crnoj majici)
Nakon toga sam pohitao nazad na žurku i uskoro je počela pesma Evrovizije sa favoritima Danijelom i pesmom «Ma daj obuci levisice» i «Brazilom», Bebi Dol. Ako se ljudi ne sećaju, izbor za predstavnika na Pesmi Evrovizije je bio teška politička rabota. Svako je glasao prvo za svog predstavnika, a onda za one sa kojima su imali dil. TV Zagreb je imao dugogodišnji monopol na glasove ostalih republika (mada su realno Hrvati bolji u ša-la-la muzici, jedino ako City rekords nije nešto drastično promenio), sem pobede Jugotonovog Danijela sa pesmom Džuli (inače plagijatom), kao predstanika TV Titograd. Uglavnom, ispostavilo se da je Sloba za novoproklamovanom «TV Bastiljom» uspeo da konsoliduje srpsku poziciju tako da su za Bebi Dol glasali TV Beograd (naravno), ali i Priština i Novi Sad, pa čak pomalo i Makedonci. Na kraju su ostali samo Crnogorci dok je skor između Danijela i Bebi Dol bio nerešen. Kad je poslednji Crnogorac dao Bebi Dol samo 4 poena, sve je izgledalo izgubljeno jer se očekivalo da će bivši lokalni pulen dobiti mnogo više bodova. Nije dobio ni jedan i Bebi Dol se našla na putu za Rim, gde će osvojiti predzadnje mesto, jedno bolje od Dada i Slađane sa Princezom što samo potvrđuje da je plasman na Evroviziji uglavnom obrnuto proporcionalan kvalitetu pesme. Uglavnom to je bila poslednja zajednička Evrovizija koja je nagoveštavala da možda konsolidovani možemo i očuvati Jugu (barem meni sa 13 godina). A onda je došao ponedeljak, kad sam se izvukao iz škole na neko takmičenje u đečijoj biblioteci, kad smo umesto takmičenja gledali direktan TV prenos studentskog protesta sa Terazijske česme, Lečića i studentskih zahteva da se Vuk pusti sa robije. Sve je to bio samo nagoveštaj mnogih izgubljenih časova, dana i godina koji su nam sledili...

Festivalska sezona

Ako vozite kola u Južnoj Australiji, na tablicama vam najverovatnije piše: South Australia – The Festival State. To sve i ne deluje baš najrealnije za grad koji je poznat kao učmao i dosadan. Ali svake druge godine se on preporodi tokom velikog umetničkog festivala i drugog po veličini na svetu Fringe festivala (posle edinburškog) i tada sve vrvi od finog svega (ponekad malkice ekcentričnog) i od performansa koje treba videti. Tako smo mi u petak otišli u Baštu nebeskih uživancija (Garden of Unearthy Delights) gde smo gledali nekoliko kraćih performansa. Dve devojke su nas baš oduševile sa predstavom koja je (poput većine ostalih) mešavina akrobatike, humora, kreativnosti i uopšte duha. Recimo da je jedna sa hulahopom dočarala plivanje i ronjenje na jako simpatičan način. Naravno tu je svud prisutna i fina ekološka hrana, tako da sam pojeo fenomenalan bezglutenski bacci kolač, najbolji slatkiš koji mi ne izaziva krivicu.
Sutra smo išli da gledamo predstavu «Zatrubi ako si Isus» koja me je oduševila, kao i sam scenario lokalnog pisca. Predstava kreće sa kloniranjem tasmanijsko tigra koje izgleda simpatično da bi se završila kloniranjem Isusa Hrista što već povlači mnoga etička pitanja. U finalu, klonirani Isus se po drugi put pojavio na zemlji, ali kao ćerka.

U nedelju smo išli na drugu reprizu otvaranja festivala koji je bio neviđeni spektakl na reci sa letećim balanima sa kojih su visile igračice, kranovima koji su nosili lebdeće bicikliste, pijanistu sa klavirom, brodove i planeta, plutajućim svetlećim loptama sa igračicama unutra. Ceo performans je radio italijanski tim koji je priredio i ceremoniju otvaranja Zimske Olimpijade u Torinu, tako da je baš bilo vrhunskog nivoa. Jedino što je malkice povarilo užitak je peglanje košulja do 1 ujutru, ali za umetnost vredi platiti cenu :).