U petak su nam stigli Milutinovići iz Melburna (Ducin brat od ujaka), tako da smo odmah otišli na plazu, a u subotu smo bili u Barosi (vinskom kraju)...
...Tako da smo obisli par vinarija (omladinci su preskocili tu zabavu) i ostalih lokalnih znamenitosti, kao recimo Mauzolej porodice Sepelt u Sepeltsfildu. Takođe smo izdegustirali mnoga vina, između ostalog i jedno koje je napravljeno od loze stare 162 godine (od sutra će biti 163 godine) i koje smo još pre dve godine razmišljali da kupimo i čuvamo, dok je bilo $55, a sad kada je $100 flaša, jasno nam je da se i investiranje u vino može isplatiti.
Poslednjeg dana smo skokunuli iz našeg mesta Tuguna (koji naziv ;) u susedni Tweed Heads koji su nekih 5-6 km južno, ali u drugoj državi - Novi Južni Vels (dok je naše letovalište bilo Kvinslendu). Tu su Divna i Duca po prvi put isprobali australijske palačinke. Tokom boravka u Kvinslendu isprobali su: meksički, grčki, australijski, italijanski, izraelski (iliti jevrejski) i irski restoran. Ovde su na plaži u Tweed Headu koji je tacno naspram Surferskog Raja (Surfer's Paradise) čiji se oblakoderi vide u pozadini. Poslednjeg dana smo ponovo otišli do Surferskog Raja na uličnu pijacu (sredom i petkom) i večeru. Inače, kad smo došli bilo nam je interesantno da vidimo velike čaplje kako slobodno šetaju svuda unaokolo. Sve dok me jedna nije naciljala zadnje veče pravo na 'svečanu majicu'. Eto, sumnjam da ima mnogo ljudi na koje se 'posrala čaplja', ali sam ja svakako jedan od njih. Na kraju smo svi stigli živi i zdravi. Preživeli smo i Sunce i rolerkostere i avione (uprkos toga što su se pojedini plašili svega nabrojanog).
Poslednjih par dana smo proveli brčkajući se u hotelskom bazenu i đakuziju (+ ja sam napravio čitav trening režim sa teretanom i saunom), ali obilazeći i okolne plaže. Sneža i ja smo se razmišljali da u sredu odemo u vodeni svet Wet & Wild, ali smo u utorak toliko izgoreli na susednom Palm Beachu, da tako nešto nije dolazilo u obzir. Zato smo se u utorak popodne bacili na obilazak čuvenog brda Tamburin Mauntain (nekih 30km od obale) koja ima gomilu galerija i simpatičnih kućica, poput ove prodavnice satova sa kukavicom. Takođe ima i jako lepu botaničku bastu sa kišnom šumom.
Za Boxing Day (dan nakon Božića) je konačno došao na red i Filmski Svet.
Jeste da je ovo često najposećeniji dan u godini, ali smo se mi zaintačili da među prvima isprobamo taj famozni Superman Escape.
... Naravno bez Duce i Divne. Superman Escape je najnoviji magnetni rolerkoster koji gura od 0 do 100km/h za 2 sekunde. Naravno, ja nisam imao pojma koliko je to strašno, inače se ne bih odvažio da prvo odem na najteži. Pošto smo stigli na red u prvih 15 vožnji (oko pola 11), ja sam zavitlavao Divnu da idemo kao probni piloti. Moja agonija je jasno vidljiva dok pokushavam da zagrizem sediste. Nakon toga smo odjurili na kaskadersku predstavu Policijska akademija, koja je takođe bila impresivna, kao i na još par parada, predstava i izložbi (kao što je Matix izložba sa originalnim maketama korišćenim u filmu). Onda smo 'na prevaru' odveli Ducu i Divnu na Skubi Du voz strave. Sneža nije imala pojma kakav je, ali sam ja ugledao tablu gde su rekli da je prilično brz i 'nadrndoljke', pa reko', da malo provozam taštu. Ovde vidimo nasmejanu Divnu nesvesnu sta je sve čeka na Skubi-Du voznji ;) Iskreno, ja sam ga ponovo podcenio, pošto je bio strašniji nego sto sam i mogao predosećati, a pošto je sam u zatvorenom, čovek ne zna šta da očekuje. Ovo je početak Scooby Doo voza strave pre nego što je postalo zaista frka. Da mi je da vidim taštino lice u tim trenucima (he, he, he).
Ali preživeli su, mada je Divna bila još neko vreme u šoku i pominjala mi Dobrilu. Onda smo odučili da odemo na Šrek 4d avanturu. Mnogo je simpatično, jer je sve 3D, ali se i sedišta mrdaju, kad magarac kine budete zapravo upljuvani, ili posuti vodom kad se upadne u reku. Jednom nam je i pauk uleteo u lice, a potom i gomila njih se spustila na nitima pravo ispred očiju da bi pali u krilo, a sedišta zavibrirala, kao da neko gamiže. Pritom je sve neverovatno verno, da ne znam kako bi ljudi sa fobijama to preživeli (recimo Snežina Nataša). Ovde možete videti i filmić. Potom smo Ducu nagovorili da krene sa nama na dečiji rolerkoster - Ptica Trkačica i ponovo smo ga potcenili :). Bio je mnogo strašniji nego što smo mislili, ali ipak lakši od Skubi Dua. Onda smo ostavili Ducu i Divnu da gledaju paradu crtanih i filmskih junaka .
Umesto Mikija i Šilje u Warner Bros Movie Worldu glavni junaci su Duško Dugouško, Patak Dača, Tviti (koja je kanda videla Cica Macu) i neke novije face poput Šreka. Za to vreme, Sneža i ja smo otišli da probamo vožnju Smrtonosno Oružje koje ima 4g gravitacionu silu u svim smerovima (na smenu) i čak 5 puta se vozi naglavačke. Ja sam i dalje na mukama (osecajuci svojih 420 kila) Ipak, nekako je bila zabavnije i duža od Supermena, mada možda je sve to bila samo stvar navike. Duca je kao i uvek pokusao da privredjuje taksirajuci po kraju... Samo sto su mu ceni nesto bile preterano jeftine. Na kraju smo otišli na Divlji Zapad. Divlji Zapad je imao čitav grad, a izmedju ostalog i ovo platno koje menja sliku u zavisnosti od ugla gledanja, tako da može da zavara čoveka kao da je trodimenzionalno. Ja sam mislio da je hologram, kad ono običan papir, ali istačkan crvenim i plavim tačkama. Kako to radi bez naočara, uopšte mi nije jasno, ali radi i vidi se čak i na filmiću koji smo snimili (prevelik da se okači ovde). Kao sto vidite Duca i Divna su se pasivno provodili... ...Dok smo Sneza i ja gospodarili Divljim Zapadom a'la Don Francisco Long Play (levo u pozadini se vidi Doroti iz Carobnjaka iz Oza - mora da je zalutala). Takodje je tu bilo i vesanja i kaubojskog groblja i naravno pogrebnika sa reklamom: "You plug them - We Plant 'em". Uprkos tome sto je Divlji Zapad voznja bila laka, Sneza i ja smo morali prvo da je isprobamo, pre nego sto smo uspeli da nagovorimo Divnu i Ducu koji su bili uplaseni slobodnim padom kroz vodopad pri brzini od 70 km/h. Nakon svega sto smo preziveli, to nije bilo nista strasno. Ipak na kraju smo je svi isprobali Baš kao i Batmanovu vožnju i svi smo ih preživeli (Sneža i ja smo neke od njih isprobali i nekoliko puta). Uglavnom, nijednu vožnju nismo propustili, mada se i Duca dobro držao sa dve vožnje manje, a Divna sa tri manjka, mada je isprobala zavidnih 4, dovoljno da priznamo da je ispoštovala reč.
Za Božić smo otišli u Bajron Bej koji je čuven po prirodi koju su ovih prethodnih decenija sačuvale kolonije hipika naseljene šezdesetih. Ovde nećete naći višespratnice niti Mekdonaldse na svakom koraku, nego male restorane koji prodaju organsku hranu uzgajanu u okolini (zajedno sa usevima marihune kako zlobnici kazu). Bajron Bej je poznat i kao najistočnija tačka australijskog kopna (ne računajući ostrva)... ... i kao takva mora da ima i svetionik Naravno, u takvom hipi okruženju (na šta ukazuje i moj kupaći) mora da ima i mnogo surfera i nikad ih nismo videli više na jednom mestu kako čekaju talas. Kao što se vidi, neki uspeju i da ga 'uhvate' a bogami i 'osedlaju'.
Dan pre katoličkog Božića je bio plan da idemo u Warner Bros Movie World. Pošto mi je tazbina prethodno veče izgubila na kartama koje smo redovno igrali na našoj terasi u Golden Riviera odmaralištu u Tugunu (ovim uniformisanim u turističke majice je najveća zabava bilo čitanje knjige i kartanje na terasi našeg apartmana uprkos svim atrakcijama)...
... 24. je bio njihov red da se provozaju rolerkosterom. Divna je uporno odbijala, ali joj mi nismo dali da vrda, ni kada je ugledala ogroman rulerkoster još sa auto puta, pre skretanja u park. Kada smo ušli u tu australijsku varijantu Diznilenda ispostavilo se da se taj najveći rolekoster otvara tek 26. za Boxing Day, pa smo na Divninu žalost nekako uspeli da zamenimo ulaznice i produžimo za Brizbejn (prestonica Kvinslenda). Kako je taj park bio na pola puta do Brizbejna, uputili smo se na tu stranu. Mada Gold Cost sa gomilom oblakodera deluje impresivno ipak i Brizbejn je velik grad koji se razvija i trebao bi iduće decenije da pretekne i Melburn po veličini. Mi smo ga obišli u pretbožićno raspoloženju sa raznim svetkovinama i uličnim pozornicama Tu u gradskom muzeju smo obišli i galeriju gde smo u jednom od modernih eksponata ugledali i kako nam izgleda želudac u doba praznika i restoranisanja na odmoru. Ovde se vide kranovi i koliko se gradi na sve strane. Jedino što se meni nije svidelo je autoput i saobraćajna petlja na obali reke koji su uništili drugu obalu. Srećom, na drugoj obali su napravili fenomenalno gradsko kupalište koje je jedan ogroman bazen tik pored reke, ali uređen tako da liči na tropsku lagunu. Ipak, najbolji pogled na Brizbejn se pruža sa istoimene reke, iz broda. Botanička bašta je stvarno mnogo fina i u tropskom duhu, za razliku od mediteranske u Adelaidi. U botaničkoj bašti smo videli i to jedno čudno tropsko drvo kome korenje raste iz grana, tako da izgleda nekako gotski.
Mi smo 22. decembra otišli na Gold Cost (Zlatnu Obalu) koje je najčuvenije australijsko letovalište (što doduše ne mora da znači da je i najbolje). Jedan moj poznanik (Dejan sa Petlovog Brda) koji je bio u Australiji mi je probio uši još pre pet godina kako moram tamo da odem jer je to najbolje letovalište na svetu. Sad kad smo bili, videli smo da je to jedna lepa rivijera dugačka 80km. Ova slika je iz 'Surferskog Raja', odnosno Surfer's Paradise koji je centar Gold Costa i gde na plaži koja podseća na Copacabanu u Riju odnedavno postoji i najviša stambena zgrada na svetu - Q1 (u pozadini).
Ipak, cela oblast je najpoznatija po surfovanju i po talasima koji su mi zamalo skinuli razvezani kupaći. Ovde je sedište čuvene firme za surf opremu - Billabong, a takođe QuickSilver šampionat u surfovanju se ovde održava. Uglavnom, sem surfinga, tu ima i drugih atrakcija. Ovako izgledaju opštinske službenice za naplatu parkinga. Kad naplati kaznu da čoveku bude milo :).
Naravno, neki se ni tu nisu uspeli uzdržati od kupovine i tržnih centara... ...A jasno se vidi i ko je komandovao sve vreme. Ovo je glavna restoranska zona u Surfers Paradajzu.
Pošto se nisam javljao već duže vreme, onda moram sve da zbijem u jednu poruku, posebno što sutra putujemo za Kvinslend na odmor. Pre svega, ovde je sve u božićnom duhu, tojest ljudi kupuju ko pomahnitali, a snega naravno nema ni za lek. Juče je bilo 36 stepeni. Ali kako to izgleda, možete videti u pozadini slike gde je rečni nasip dužinom od jedno pola kilometra ukrašen raznim dečijim pokretnim postavkama da uveličaju takozvani božićni duh (kako bi ljudi još više kupovali).
Što se tiče naših ponova, jedino se Duca ponovio (greškom) u gajbu duplo skupljem piva nego što je trebalo, pa ga sad stalno zavitlavamo (dok ga ne popije).
Takođe smo u ponedeljak išli sa Lonom, Durimomu i klincima u brdsko mestašce Labatol koje je kompletno (celo selo) ukrašeno božićnim svetlima i fenomenalno izgleda. Neki ljudi su čak otvorili i kuću za posetioce. Ma neverovatno, samo što ovo naše sokoćalo ne slika u mraku.
A za vikend smo morali da vodimo Ducu i Divnu u Handorf gde se Duca ponovio u kožni australijski šešir (koji sam mu odmah maznuo)...
Mada svrha boravka nije bila šeširanje i razgledanje, nego jedenje prasetine u srpskom restoranu. Od kada su gosti došli, dok ih vodakamo po belosvetskim restoranima, oni samo pitaju, a što niko ne otvori srpsku kafanu. Eto, morali smo da im pokažemo da jeste i mada su rekli da je hrana onako, Duca je izjavio da je sve super kad ga Srbin služi i svira Toma Zdravković. Sad, da je hrana bila loša, vidi se po tome koliko smo malo pojeli...
Da stvar bude gora, ja sam već drugu nedelju na dijeti a krenuo sam i u teretanu. I mada to sve dobro ide, ovaj vikend sam imao 4 što večerinke, što oproštaja (međunarodne kolege se vraćaju kući) a i jedan rođendan.
Jedino što sam propustio Aleksin rođendan, ali evo našeg mešovitog nastupa (Aleksa na harmonici, ja na drombuljama). Pa pogledajte.
Znate da mi je dosta već hrane a i sad se spremam za božićni ručak u PriceWaterhouse Coopersu. A bilo je u planu da se baš i posti par nedelja na vodi, ali očito nema šanse (a nemam ni društva, mada su svi ovde kao nešto religiozni).
Ostale posliće, tj. par web sajtova sam kao nešto otaljao, tako da sad valjda preostaje da se samo spakujemo za odmor. Čujemo se negde pred Novaka, kad se vrnemo.
Evo, od prošle nedelje nema nekih većih novosti. Sinoć smo bili na koncertu Džemirokvaj koji je bio fenomenalan i 5 pratećih muzičara i 3 vokala su zvučali baš impresivno. Ja sam zavitlavao Ričarda koji se žalio na bol u leđima da je JK stariji od njega a skače kao kud na sceni. Posle su nam se u gradu pridružili i Laura i Kamerun sa još nekim društvom, ali smo već u 1 lagano odšetali kući. Duca i Divna su i dalje aktivni u redovnim obilascima. Bili smo u indijskom restoranu i hrana im se svidela više nego u japanskom, ali opet nismo mogli sve pojesti. Ja radim neke web sajtove i neki prijatelji otvaraju radnju, pa sam ja u 'upravnom odboru' kao savetnik. Čisto da ne izađem skroz iz privatničkog štosa.
Nije mi jasno odakle Sneži snaga da ode na posao. Ma šta snaga - morala je. Ali ni mi ostali nismo bili pošteđeni. Morali smo da operemo kola dok se skakavci i ostale bube (nahvatani kolima tokom put u Flinders) nisu skroz skoreli. Srećom, nedelju dana ranije smo nabavili paročistač, inače ne bi bilo šanse da poskidamo nekih 30-tak skakavaca koji su se zaglavili u hladnjaku. Samo ću reći da je 'zabava' oko čišćenja kola trajala čitavo popodne. A opet smo posle morali da ih teramo u praonicu da se detaljno rešimo te crvenice koja se svuda uvukla...
Stigli smo sa planinarske ekspedicije iz srca Australije. Pomalo umorni, ali bez povredjenih niti ikakvih pehova. Ali da krenemo po redu. Flinders je suva oblast 400km severno od Adelaide, pre nego što počnu prave crvene pustinje. Doduše, ovde se na svakih 50km vidi po koja napuštena kuća. Dakle i ako nije pustinja, ona je pustara. Mobilni telefoni naravno nigde ne rade. Naše odmaralište je bilo u sklopu Wilpena Pounda što je visoravan čije su stranice i sredina propale, pa izgleda kao krater meteora, ali je nastalo čisto tektonski (sedimentne stene). Razglednica sve kaže, jer se nismo usudili da letimo onim njihovim jadnim aviončićima.
Ali da krenemo po redu. Čitav kraj obiluje životom, uprkos suvoj klimi. Jedino što većina živuljki spava preko dana, a tek noću živne, tako da je vrlo interesantno (a ponekad i opasno) voziti noću kad kenguri skakuću po putu, zečevi ga pretrčavaju a sove preleću, dok emui sve mirno gledaju sa strane. Videli smo još i razne guštere (nisu toliko fotogenični), ogromne paukove, zilion muva, pa čak i zmijski trag, ali bez zmije. Pri tom je soko patrolirao nebo. I većina tih živuljki je pitoma, a naročito emui, na veliku žalost moje tašte, jer ih se nešto plaši.
Eto, od tada su mi postali nešto simpatičniji ;). Mada se na ovoj slici to ne vidi, kada se usprave, višlji su od čoveka. Ja sam svojevremeno čuo da im je ukus bezveze, ali kobaje od emua, koje sam tu jeo su bile izvrsne. Večere sam uglavnom koristio za osvetu. Dok smo planinarili, najveći problem je bio gde stati i uhvatiti se za stenu a da nije tu već negde kengureće govance. Naravno, kao što sam i ranije obećao, osvetio sam se nekom njegovom bratu za večeru :). Duca i Divna su se ipak držali lokalne jagnjetine.
Uglavnom, ti suvi predeli su vrlo bitni za Aboridžane i njihovu mitologiju. Mi smo trećeg dana obišli i neke pećinske crteže koji su uglvanom crteži tragova životinja i krugovi. Ali je bilo interesantno videti (nakon 40 km vožnje po prašnjavom putu pri 20km/h, Duca se baš i ne slaže). Ali na ovoj modernoj skulpturi su prikazani kako su živeli. Uglavnom, šetnja prvog dana je bila lagana i interesantna. Uz potok u pratnji nekoliko jata raznoranih papagaja, da bismo se bez mnogo napora popeli na vidikovac i posmatrali tu kotlinu. Ali drugi dan je bio znatno ambicioziniji. Zacrtali smo da se popnemo na 3. po visini vrh zvani Rawnsley Bluff. On je na preko 1000 metara nadmorske visine, ali ne znamo na koliko je podnožje. Uglavnom sa svim usputnim vidikovcima to je oko 15km tamo i nazad peške.
Ja nisam tačno znao gde ćemo završiti, ali sam stalno Divni pokazivao gde ćemo se popeti, a ona je žena mislila da sam je zavitlavao. I mada je teren bio za planinarenje četvoronoške, Divna i Duca su ipak stigli do oboda kotline.
Ipak, sam vrh je bio predaleko. Tako da smo tamo stigli samo ja
...i Sneža
Pogled sa tog vrha je i na razglednici. Čisto da vidite da je u pitanju neka vrsta podviga.
Naravno, mnogo veći podvig je bio silazak gde sam ja naravno bio najsporiji (kad mi je tazbina iz planinskih krajeva, a ja Lala), ali čim smo došli u ravnije predele odmah sam se prkotrljao i pretekao ih. Nakon toga nismo bili nizašta drugo, do da se brčnemo u bazenu i odemo na večeru (i naravno po drugo veče zaredom razbijemo matorce u tabliću). Zato smo treći dan odlučili da prošetamo po ravnom Banjero kanjonu.
Na razglednici izgleda bezazleno, ali smo mi naleteli na kostur. Srećom, kengureći. Duca je isto uspeo da preplaši kengura kad mu je vetar odneo kačket, a kengur je kao lud odsakutao po skoro vertikalnom zidu kanjona.
Iznenađujuće za to doba godine, bilo je i vode u potoku, tako da smo mogli da brčkamo noge. Inače ovde leti uglavnom sva voda, uključujući i dva ogromna jezera presuši
U povratku smo svratili u Orraroo da vidimo najveći eukaliptus u Južnoj Australiji koji ima obim preko 10 metara i star je između 500 i 900 godina.
Takođe smo obišli i stari površinski kop rudnika bakra u Buri koji je turistička atrakcija. Eto, možda bi i Borani mogli nešto da urade od njihovog kombinata :). Što je možda najbitnije, sve je prošlo bez ikakvog peha. Stigli smo u nedelju kasno uveče nakon 1100 km puta, spremni za nove radne pobede :). Odnosno barem Sneža.
