Ali da krenemo po redu. Flinders je suva oblast 400km severno od Adelaide, pre nego što počnu prave crvene pustinje. Doduše, ovde se na svakih 50km vidi po koja napuštena kuća. Dakle i ako nije pustinja, ona je pustara. Mobilni telefoni naravno nigde ne rade. Naše odmaralište je bilo u sklopu Wilpena Pounda što je visoravan čije su stranice i sredina propale, pa izgleda kao krater meteora, ali je nastalo čisto tektonski (sedimentne stene). Razglednica sve kaže, jer se nismo usudili da letimo onim njihovim jadnim aviončićima.
Ali da krenemo po redu. Čitav kraj obiluje životom, uprkos suvoj klimi. Jedino što većina živuljki spava preko dana, a tek noću živne, tako da je vrlo interesantno (a ponekad i opasno) voziti noću kad kenguri skakuću po putu, zečevi ga pretrčavaju a sove preleću, dok emui sve mirno gledaju sa strane. Videli smo još i razne guštere (nisu toliko fotogenični), ogromne paukove, zilion muva, pa čak i zmijski trag, ali bez zmije. Pri tom je soko patrolirao nebo.
I većina tih živuljki je pitoma, a naročito emui, na veliku žalost moje tašte, jer ih se nešto plaši.
Eto, od tada su mi postali nešto simpatičniji ;). Mada se na ovoj slici to ne vidi, kada se usprave, višlji su od čoveka. Ja sam svojevremeno čuo da im je ukus bezveze, ali kobaje od emua, koje sam tu jeo su bile izvrsne. Večere sam uglavnom koristio za osvetu. Dok smo planinarili, najveći problem je bio gde stati i uhvatiti se za stenu a da nije tu već negde kengureće govance. Naravno, kao što sam i ranije obećao, osvetio sam se nekom njegovom bratu za večeru :). Duca i Divna su se ipak držali lokalne jagnjetine.
Uglavnom, ti suvi predeli su vrlo bitni za Aboridžane i njihovu mitologiju. Mi smo trećeg dana obišli i neke pećinske crteže koji su uglvanom crteži tragova životinja i krugovi. Ali je bilo interesantno videti (nakon 40 km vožnje po prašnjavom putu pri 20km/h, Duca se baš i ne slaže). Ali na ovoj modernoj skulpturi su prikazani kako su živeli.
Uglavnom, šetnja prvog dana je bila lagana i interesantna. Uz potok u pratnji nekoliko jata raznoranih papagaja, da bismo se bez mnogo napora popeli na vidikovac i posmatrali tu kotlinu. Ali drugi dan je bio znatno ambicioziniji. Zacrtali smo da se popnemo na 3. po visini vrh zvani Rawnsley Bluff. On je na preko 1000 metara nadmorske visine, ali ne znamo na koliko je podnožje. Uglavnom sa svim usputnim vidikovcima to je oko 15km tamo i nazad peške.
Ja nisam tačno znao gde ćemo završiti, ali sam stalno Divni pokazivao gde ćemo se popeti, a ona je žena mislila da sam je zavitlavao. I mada je teren bio za planinarenje četvoronoške, Divna i Duca su ipak stigli do oboda kotline.
Ipak, sam vrh je bio predaleko. Tako da smo tamo stigli samo ja
...i Sneža
Pogled sa tog vrha je i na razglednici. Čisto da vidite da je u pitanju neka vrsta podviga.
Naravno, mnogo veći podvig je bio silazak gde sam ja naravno bio najsporiji (kad mi je tazbina iz planinskih krajeva, a ja Lala), ali čim smo došli u ravnije predele odmah sam se prkotrljao i pretekao ih. Nakon toga nismo bili nizašta drugo, do da se brčnemo u bazenu i odemo na večeru (i naravno po drugo veče zaredom razbijemo matorce u tabliću).
Zato smo treći dan odlučili da prošetamo po ravnom Banjero kanjonu.
Na razglednici izgleda bezazleno, ali smo mi naleteli na kostur. Srećom, kengureći. Duca je isto uspeo da preplaši kengura kad mu je vetar odneo kačket, a kengur je kao lud odsakutao po skoro vertikalnom zidu kanjona.
Iznenađujuće za to doba godine, bilo je i vode u potoku, tako da smo mogli da brčkamo noge. Inače ovde leti uglavnom sva voda, uključujući i dva ogromna jezera presuši
U povratku smo svratili u Orraroo da vidimo najveći eukaliptus u Južnoj Australiji koji ima obim preko 10 metara i star je između 500 i 900 godina.
Takođe smo obišli i stari površinski kop rudnika bakra u Buri koji je turistička atrakcija. Eto, možda bi i Borani mogli nešto da urade od njihovog kombinata :).
Što je možda najbitnije, sve je prošlo bez ikakvog peha. Stigli smo u nedelju kasno uveče nakon 1100 km puta, spremni za nove radne pobede :). Odnosno barem Sneža.
Нема коментара:
Постави коментар